foto Željko SinobadAko otklonim sve druge, društveno-političke uglavnom, slojeve knjige Dženi Erpenbek, ostaje ta intimna ljubavna priča između vremešnog gospodina intelektualca i u njega ljudo (ali bukvalno ludo) zaljubljene tinejdžerke (u trenutku upoznavanja).
OK, mlada je, ne zna kako bi trebalo da bude u (zdravom) odnosu i šta je ljubav.
Ali, šta je ljubav zapravo i koje su joj granice i sa čim se sve graniči?
To verujem nijedna nauka ne može da kaže, delom zbog toga što je koncept krute granice prevaziđen, a delom zbog toga što je ljubav nemerljiva a nauka mora da se izrazi u brojkama inače joj lepe etiketu lažna ili kvazi ili kao i slično.
Dakle, nauka ne zna, a mi naslućujemo, svako prema svojim kriterijumima.
Prema mojim kriterijumima, ljubav goreopisanih nije ljubav nego sado-mazo iskustvo (na oko 380 strana minus one strane koje govore o istorijskim prilikama, moskovskom ručku, umetnicima i njihovim pogubljenjima).
Ta njihova drama počinje zanosom, kako počinju i druge ljubavne drame (Karenjina, Bovari, puna nam ih je biblioteka).
Ona je mlada, on je zavodnik u srednjim godinama, oženjen, razume se, i sa bogatim ljubavnim iskustvom.
Njemu se dopada njena mladost, njena lepota, gracioznost, dopada mu se zato što se dopada sam sebi kad joj se ogleda u očima, a njoj se dopada… već nešto… recimo aura čoveka koji je bio gde ona nije.
Romansa traje i ona joj se predaje.
Ipak, on je oženjen i ona poštuje granice (uglavnom, jer, rekoh, granice su prevaziđene).
Ali onda ona vremešnog čiku koji vozi svoj život i desertira ga mladom devojkom prevari, on sazna i počinje pakao.
Za nju, naravno.
Jer njegov sadistički um smišlja sve i svašta kako bi je mrcvario.
Pati i on, zapravo, pati njegov hipertrofirani ego.
Mučenja nikad dosta.
Ona se povinuje, a on joj ne dozvoljava da se opusti već joj postavlja nove i nove zahteve i kazne.
Pitanje je da li bi bilo drugačije da on nije bio deo Hitlerovog podmlatka, ali to je onaj sloj koji sam ostavila da se njime bave tumači odnosa istorije i ponašanja.
Ipak, sumnjam.
Čitanje je mučno.
Ne zato što imam potrebu za prijatnim temama i srećnim junacima u luksuznim enterijerima, već zato što mehanizam kome su posvećene strane i strane jasno prepoznajem kad posmatram svet oko sebe.
Potreba da se unizi, da se zlostavlja, da se upotrebi sila raznih vrsta i intenziteta to je svet u kome živimo.
Globalno i lokalno.
U vezi sa tim, nauka bi bila zadovoljna (ne znam koja) jer bi bilo poštovano načelo statističke obrade podataka budući da se žrtve mogu brojati.
Naravno, postavlja se pitanje ko su žrtve.
No, za odgovor nauka nije potrebna.
Svi mi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
