Marko Šelić Marčelo

Nedelja. Izbori u deset mesta. Ringla odvrnuta na devetku. Trebalo bi da su lokalni izbori lokalna tema, ali nisu: čitava zemlja je na nogama, jer ima posla s otelotvorenom kompilacijom "najbolje od patologije", što je u isto vreme najgore od patologije. Takav dan tera nas da iznova zaključimo: gospode, ovaj čovek, kad ne bi bio zasenčen karakterom, vladao bi zauvek bez ikakve frke.

Petak je, ovu kolumnu kucam iz Ljubljane.

U ispovednom romanu "Daleko od istine" italijanska autorka Veronika Raimo na jednom mestu kaže: "Zapravo, to je ono što sam radila čitavog života: kad god bih se osetila zatvorenom u nekom sobičku, u nekoj igri s pravilima, nisam pokušavala da pobegnem - već da zagadim razumnost sobe i pravila.

Tribinu s maturantima, posvećenu Zoranu Đinđiću, otvorio sam rekavši da je gorka ironija što svakog 12. marta gledamo unazad da bismo se sastali s NJim - jer On nam sastanak nije zakazao tamo. Randevu je u budućnosti, onoj kojoj On nije bio samo neimar, već i svevremeni savremenik.

Čudno je ovih dana: sunce mami napolje, a tamo - lepo vreme u užasno nevreme; ubija što ta istovremenost nije privremena. Ovde čak i sunce laže, pa se prevarih da obiđem parohiju. Proizvodnja žuči i rudnih bogatstava u bubregu, ispostavlja se, može biti pospešena čak i običnom šetnjom kroz grad.

Iole normalna osoba, kad pogleda na šta stvarnost liči, zapitala bi se kako On misli ovako da vlada. Više verovatno ni seoska tombola ne može da prođe bez incidenta. Pitanje je otprilike minuta kada će i srpski poljoprivrednici biti nazvani ustašama, jer to je svako ko nalazi mane Aci Srbinu. Te "blokaderske ustaše" ovih dana skrivile su i upalu pluća Ivice Dačića, ako je verovati režimskim medijima.

Šta je zapravo Milutin Petrović rekao Goranu Markoviću - nije stvar puke palanačke radoznalosti. U tom okršaju ima nekog destilata naše stvarnosti, nečega suštinskog što definiše i uređuje odnose ovde i sad. Mogla bi biti nagađačka tema čitavih romana. To se može beskrajno zamišljati, a istovremeno je nezamislivo.

Stoti broj Radara (čestitam, prijatelji!) doneo je iznenađenje: autobiografsku knjigu Katarine Petrović, narodne heroine iz Valjeva. Žene koja je narodu vratila veru u policiju (dobro, da ne preterujemo: u pojedince iz policije) - a toj istoj policiji, bar kako vele postupci koji se protiv Kaće vode, povredila ugled.

Prva usta Srbije nedavno su nam najavila da će za mesečak dana organizovati veliki sabor roblja i tu predstaviti plan i program gdesmo-štasmo do 2035. godine; biće to višesatno šmiranje i nadlagivanje kao retorska ikebana oko jedine poente: pretnje da će i za deset godina biti na vlasti.

Nakon nedavnog postrojavanja ministara kako bi gospodar ostao u kondiciji za svoju omiljenu disciplinu "iživljavanje nad nemoćnima" - bio to puki igrokaz ili ne - na naslovnim stranama dnevnog režimskog štiva osvanula je tvrdnja da je to očitavanje bukvice slika i prilika kako bi sjajan premijer bio sadašnji predsednik; trejler je nadasve potreban, pošto ga nikad ranije nismo videli u premijerskoj fotelji, kao što nikad ne videsmo ni kako na klečanje na kukuruzu tera nesrećnike koje je sam birao u vladu, upravo da budu što nesposobniji kako bi jedino On ispao multisposoban za sve.

Društvene mreže podsetile su nas na važan rođendan: ovih dana navršilo se tačno godinu dana otkad je rođena reč ćaci. Svi se sećamo genijalnosti tog porođaja - neko notorno nepismen napisao je na ogradi škole svoju pridiku što su đaci izašli na ulicu jer je nepravda postala tako očigledna da je vide čak i deca.

"Kakvo vreme da se bude živ." Prekookeanska fraza čija skala upotrebne vrednosti obuhvata sve podeoke od iskrene oduševljenosti do ljute ironije. Glumci mi pričali, čini mi se da je bila reč o Cigi Milenkoviću, savet mladim kolegama i koleginicama: "Kad ne znaš šta da radiš na pozornici, a ti se čudi (tu napravi iščuđavačku facu, njome zvera levo-desno), tako deluje kao da nešto promišljaš i doživljavaš, a ne da veze nemaš ko što nemaš."

Praznici: vreme porodičnog okupljanja koje nadilazi verske razloge i pleni činjenicom da je naprosto lepo. Ili bi bar trebalo da bude. "Mogli bismo po picu na uglu", kaže Gručo, stripski pomoćnik Dilana Doga, "za Božić su svi dobri, pa možda bude dobra čak i pica kod ovih na uglu."

Praznici su vreme mira, retka prilika u našoj avliji kad je manje očigledno da sedimo na dinamitu.

Ram retrovizora čini se isuviše malenim da u njega stane godina koja je za nama: ako one koronarne godine kalendarskom brojilu u našim glavama deluju kao jedna, ova jedna po događajnosti deluje kao tri ili pet.