Marko Šelić Marčelo

Stoti broj Radara (čestitam, prijatelji!) doneo je iznenađenje: autobiografsku knjigu Katarine Petrović, narodne heroine iz Valjeva. Žene koja je narodu vratila veru u policiju (dobro, da ne preterujemo: u pojedince iz policije) - a toj istoj policiji, bar kako vele postupci koji se protiv Kaće vode, povredila ugled.

Prva usta Srbije nedavno su nam najavila da će za mesečak dana organizovati veliki sabor roblja i tu predstaviti plan i program gdesmo-štasmo do 2035. godine; biće to višesatno šmiranje i nadlagivanje kao retorska ikebana oko jedine poente: pretnje da će i za deset godina biti na vlasti.

Nakon nedavnog postrojavanja ministara kako bi gospodar ostao u kondiciji za svoju omiljenu disciplinu "iživljavanje nad nemoćnima" - bio to puki igrokaz ili ne - na naslovnim stranama dnevnog režimskog štiva osvanula je tvrdnja da je to očitavanje bukvice slika i prilika kako bi sjajan premijer bio sadašnji predsednik; trejler je nadasve potreban, pošto ga nikad ranije nismo videli u premijerskoj fotelji, kao što nikad ne videsmo ni kako na klečanje na kukuruzu tera nesrećnike koje je sam birao u vladu, upravo da budu što nesposobniji kako bi jedino On ispao multisposoban za sve.

Društvene mreže podsetile su nas na važan rođendan: ovih dana navršilo se tačno godinu dana otkad je rođena reč ćaci. Svi se sećamo genijalnosti tog porođaja - neko notorno nepismen napisao je na ogradi škole svoju pridiku što su đaci izašli na ulicu jer je nepravda postala tako očigledna da je vide čak i deca.

"Kakvo vreme da se bude živ." Prekookeanska fraza čija skala upotrebne vrednosti obuhvata sve podeoke od iskrene oduševljenosti do ljute ironije. Glumci mi pričali, čini mi se da je bila reč o Cigi Milenkoviću, savet mladim kolegama i koleginicama: "Kad ne znaš šta da radiš na pozornici, a ti se čudi (tu napravi iščuđavačku facu, njome zvera levo-desno), tako deluje kao da nešto promišljaš i doživljavaš, a ne da veze nemaš ko što nemaš."

Praznici: vreme porodičnog okupljanja koje nadilazi verske razloge i pleni činjenicom da je naprosto lepo. Ili bi bar trebalo da bude. "Mogli bismo po picu na uglu", kaže Gručo, stripski pomoćnik Dilana Doga, "za Božić su svi dobri, pa možda bude dobra čak i pica kod ovih na uglu."

Praznici su vreme mira, retka prilika u našoj avliji kad je manje očigledno da sedimo na dinamitu.

Ram retrovizora čini se isuviše malenim da u njega stane godina koja je za nama: ako one koronarne godine kalendarskom brojilu u našim glavama deluju kao jedna, ova jedna po događajnosti deluje kao tri ili pet.

Po nivou bizarnosti priče koja sledi znaćete da nije izmišljena. Moj drugar, lekar, onomad u vreme studiranja imao je prilike da u okviru praktične nastave ili čega već vidi razne sorte pacijenata, pa tako i one psihijatrijske. Među njima je bila gospođa koja tvrdi da joj se Koštunica udvara preko televizora. Potanko je objasnila da su svi oni njegovi tikovi i drugi karakteristični pokreti u stvari tajni signali upućeni samo njoj. Prižmurivanje na jedno oko je romantičan zavet da će se jednoga dana sresti, dok je ručna gestikulacija pantomimsko preciziranje lokacije dejta; imala je razrađen čitav šifrarnik i vrlo ga je ushićeno tumačila prisutnima.

Nedavno smo se uverili da predsednik kućnog saveta naseobine Ćacilend, divlje deponije za odlaganje ljudskog otpada, veze nema o čemu je Brehtova „Majka Hrabrost“ – pošto nam je svoje nemanje pojma razmetljivo izložio javno, što bi rekao Rable: snagom sopstvenog „ja to bolje znam“. Javlja nam se otud da se isto toliko razume i u Poa, ali to svakako nije najveći problem njegovog veličanstva (ć)AcoSrbina. Mnogo je strašnije što se Po razume u njega.

Ima jedno pola godine otkad ste u ovoj rubrici mogli da pročitate kako su s naše strane ograde nezvanične države Ćacilend, još i pre no što se nasadila, ograđivanja jednih nas od drugih isto nas ajde-de okej dok god nisu ogađivanja. Što je bio puki hod-po-jajima apel da se strasti smire, jer svi znamo da, nažalost, ograda obavezno dolazi s ogadom i mahom tome služi: da se neko prokaže kao sumnjivac. A tu smo već na jako gadnom terenu – što mislimo različito sasvim je u redu, protiv jednoumlja se i borimo, no to je jedno, a optužbe nešto sasvim drugo. Poslednjih dana više dokazano časnih ljudi oklevetano je da buši studentsku priču, pokušava da „utiče na pokret“, da ga prisvoji... čime smo došli u suludu okolnost o kojoj moramo da propričamo.

Ima taj roman, kod nas ga je objavila Booka: „Zavod za nagađanje“. Mi ovde, sva je prilika, u glavama nemamo ni Zavod za uočavanje očiglednosti; ne može se reći da je ta institucija oteta kao sve druge, jer je naprosto nije ni bilo – a u mnogim glavama nema je čak ni sad. Ovo kucam upravo videvši vest šta se desilo u Kragujevcu kod Centra izvrsnosti: obrušavanje potpornih zidova, dokumentovano video-snimkom. Ne znam kakav je to centar, ali samo njegovo ime i ova situacija… sve to skupa zvuči kao obukvaljena metafora, zastrašujuća ironija. Neko bi rekao ironija sudbine, ali baš tu je caka: „sudbina“ je reč za silu nepredvidivosti, a ne za uzročno-posledične veze koje su apsolutno vidljive, jasne i samoobjašnjavajuće. Šta smo ovo dočekali, pitamo se često. Pa evo, da vidimo kakav je bio doček činjenica u prethodnih sedam dana.

Godinama, decenijama, nazivali su nas izdajnicima upravo veleizdajnici

Ukoliko priđete granici Velike Srbije - koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice - i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.

Ono što režim provocira teško je razumeti čak i kada načas iz jednačine isključimo bodljikavu žicu koja nam se svakodnevno klupča u utrobama i pogledamo čisto strateški: u redu, imamo posla sa zlom koje ne preza ni od čega, sve što je neljudsko nije mu strano itd. Ali šta se svim tim hoće? Hoće se neki crni scenario, kaže čaršija, s pravom - zaista tako izgleda. Mašinovođi naše nesreće ljudski životi dokazano ne znače ništa, znamo još od devedesetih, pri čemu ovi u Ćacilendu još nisu shvatili da se to ne odnosi samo na nas, nego i na njih.