Verujem da g. Šrek veoma dobro ume da razlikuje rubeole od atopijskog dermatitisa, ali nisam siguran da tako dobro ume da razlikuje dobar argument od lošeg, kao što sumnjam da zna da odredi koji su zaključci valjano izvedeni, a koji ne. Ali, ako ostavimo po strani to što se razmeće nečim što ne razume, ipak ima dosta toga u čemu se g. Šrek i ja slažemo. Na primer, ja ne osporavam da je većina onoga što je napisao u svom odgovoru o odnosu crkve i države, verskoj nastavi, itd. u redu.
U nečemu je g. Šrek samo donekle u pravu. Izgleda da su ljudska bića stvarno na prirodan način programirana da reaguju na patnju i uznemirenost drugih. Sve bebe plaču u glas kada jedna počne da plače i postepeno se smiruju kada jedna prestane da plače. Neki eksperimenti pokazuju da deca u najranijem uzrastu imaju prirodnu dispoziciju da pomažu drugima kada ispuste neki predmet ili kada pokušaju da posegnu za nekim predmetom koji ne mogu da dohvate. U ovom uzrastu je gotovo sasvim izvesno da nema govora o tome da je ovakva vrsta ponašanja neka vrsta naučenog moralnog postupanja.
Sa znatnim stepenom verovatnoće možemo da tvrdimo da postoji izvesna dispozicija za saosećanje, recipročni altruizam i sl., kao što verovatno postoji osećaj za pravdu koji dolazi do izražaja u eksperimentima takozvane igre ultimatuma. Ali, takvo ponašanja ne pretpostavlja svesnu kontrolu ili bilo kakav racionalni motivacioni mehanizam, što bi bilo neophodno da bismo govorili o moralnom postupanju. Između ostalog, postoji veza između morala i razumevanja zabrana, takva da ona bića koja ne razumeju zabrane, nemaju nikakav moralni osećaj, a za razumevanje zabrana potrebno je da čovek bude nešto stariji nego što g. Šrek pretpostavlja. Takođe, mnoge zabrane relevantne za društveni život ljudi moraju se nametnuti vaspitanjem.
Iako može delovati privlačno da se ljudska bića redukuju na biohemijske, a njihov psihički život na neurofiziološke procese, stvari su ipak malo kompleksnije i zahtevaju nešto složenije objašnjenje od banalnog redukcionizma koji g. Šrek zastupa. Dalje, svaki argument koji počinje rečima „naučno je dokazano“ je sumnjiv, jer se obično oslanja na ubeđivačke definicije i servira naučne teorije kao nepromenjive istine, što potpuno promašuje smisao nauke.
Danas je uobičajeno da se jedan iskaz smatra naučnim ako je dobijen odgovarajućom primenom naučnog metoda, ali jedinstvenog stava oko naučnog metoda nema, kao što nema jedinstvenog stava koji su nužni i dovoljni uslovi koje jedna disciplina treba da zadovolji da bi bila naučna. Opasnost koja leži iza onih stavova što polažu pravo na celinu znanja, sastoji se u tome što se iza njih obično krije i polaganje prava na totalitet moći, a najčešće je reč o političkoj moći. I nauka, a ne samo religija, može da posluži za opravdanje različitih ideoloških pozicija, a nekritičko pozivanje na nauku može da ima važnu ulogu u indoktrinaciji, jednako kao i pozivanje na religiju.
Najproblematičniji stav g. Šreka je onaj u kome tvrdi da je potpuno „svestan da je odumiranje religije, kao društvene anomalije, dugotrajan (ali neminovan) proces i da mi samo možemo pokušavati da ga ubrzamo, ukazujući na konkretne posledice njenog uticaja u svakodnevnom životu“. Odumiranje religije je, dakle, dugotrajan, ali nužan proces koji treba da se ubrza, što on i njegovi sličnomišljenici znaju. Ono što g. Šrek ovde zastupa, hteo on to da prizna ili ne, bio on svestan toga ili ne, jeste svojevrsni istorijski determinizam i on pobija sve ono što je rekao o slobodi, pravima i toleranciji. Ovo stanovište pretpostavlja da istorija napreduje gvozdenom nužnošću, da se zna u kom pravcu napreduje i da točak istorije treba da se ubrza. Neminovno je takođe da tim točkom ponešto bude i pregaženo.
Ne znam zbog čega sve ovo neodoljivo podseća na istorijski materijalizam staljinističke provenijencije. Možda zbog toga što su i staljinisti tvrdili da istorija napreduje gvozdenom nužnošću, da znaju u kom pravcu napreduje i da će jedna klasa neminovno na kraju istorijskog procesa da nestane, te da bi bilo najbolje učiniti nešto da nestane što pre. Istini za volju, smer istorije i njen napredak, ako tako nešto postoji, ne mogu se predvideti, pa se shodno tome ne može predvideti ni odumiranje religije u tom procesu, jer čitav proces i njegov napredak zavisi od naučnih otkrića, a ona se ne mogu predvideti.
Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
