Iznenađujući fenomen sve je očigledniji u Zapadnoj Evropi – partije krajnje desnice udaljavaju se od svojih tradicionalnih antikomunističkih i antiruskih ideologija, pri čemu veliki broj njih izražava divljenje i čak neposrednu podršku za režim ruskog predsednika Vladimira Putina.

Nekoliko bivših i sadašnjih evropskih političkih lidera definitivno je težilo da postanu saveznici Putinovog režima. Nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder pridružio se odboru za projekat gasovoda „Severni tok“ (obezbeđujući Nemačkoj direktan pristup ruskim zalihama preko Baltičkog mora) odmah pošto je napustio vlast. Londonski Ekonomist opisao je bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa kao Putinovog „najtoplijeg obožavaoca u inostranstvu“. Ali oportunizam nije ideološka sklonost.

Nasuprot tome, nemačka krajnje desna Nacionalna demokratska partija (NDP) pokazala je „nostalgiju“ nazivajući Nemačku Demokratsku Republiku (NDR) „boljom Nemačkom“ od Savezne Republike. NDP se 2011. zvanično ujedinila s još jednom partijom krajnje desnice Nemačkom narodnom unijom, koja je dugo bila povezana s Liberalno-demokratskom partijom Rusije (LDPR) i s njenim liderom Vladimirom Žirinovskim.

Iako je Žirinovski dugo bio istaknuti opozicionar Putinu, pokazao je autoritarne tendencije, na primer tako što je obećao da će osnovati policijsku državu, ako bude izabran za predsednika. A njegove komunističke veze su jasne. Ne samo da je osnivanje LDPR bilo zajednički projekat Komunističke partije Sovjetskog Saveza i KGB, već je i Žirinovski zagovarao povratak istočnih teritorija Nemačkoj, uključujući veliki deo Poljske i baltičkog regiona, koji je ona izgubila u Drugom svetskom ratu.

Promenljiva odanost ekstremne desnice u Francuskoj još je primetnija, a primer za to jeste njeno prijateljstvo u začetku s novom Rusijom. U intervjuu 2011. Marina le Pen, predsednica Nacionalnog fronta, pokazala je svoje divljenje Putinu, pre nego što je izjavila da ako bude izabrana za predsednika 2012, Francuska će napustiti NATO i težiti osnivanju trilateralnog saveza s Nemačkom i Rusijom.

S obzirom na neizvesne ideološke korene putinizma, zaokret ka Rusiji može da zbuni. Putinizam je manje okarakterisan onim što podržava, a više onim čemu se protivi – Zapadu i demokratiji, liberalizmu, komunizmu i individualizmu. Činjenica da je Putinova negativna agenda privlačna zapadnoevropskim partijama ekstremne desnice može da se shvati u odnosu na još jednu autoritarnu antiideologiju – fašizam Benita Musolinija. U Musolinijevom eseju iz 1932. La Dottrina del Fascismo, koji je pisao s filozofom Đovanijem Đentileom, navodi se da se fašizam suprotstavlja demokratiji, socijalizmu, liberalizmu i individualizmu (kao i boljševizmu, parlamentarizmu, slobodnoj masoneriji, pacifizmu i egalitarizmu).

Međutim, iako putinizam i italijanski fašizam dele jednu retku karakteristiku, a to je da odbacuju i komunističke i demokratske ideologije, postoji važna razlika u njihovom pristupu ovoj drugoj kategoriji. Iako je Musolini zvanično objavio da je fašizam antidemokratski, Putin otvoreno ne odbacuje demokratiju niti eksplicitno zagovara jednopartijsku državu. Umesto toga, on tvrdi da je uspostavio „upravnu“ ili „suverenu“ demokratiju – sistem koji sprečava promenu vlasti, te se njime uspostavlja jednopartijska država. Putinizam može da posluži kao model za ekstremno desničarske partije, koje u Evropi posle Drugog svetskog rata ne mogu da zagovaraju autoritarni sistem ili jednopartijski sistem.

Putinov imidž jakog i žilavog avanturiste, koji je prikazan na fotografijama kako peca i lovi go do pojasa, jača njegov šarm moćnog i harizmatičnog lidera. (Slično tome, Musolini je sniman kako golih grudi žanje) I postoji jasna paralela između Putinovog bliskog prijateljstva s konzervativnom, ultranacionalističkom crkvom i povezanošću Nacionalnog fronta s katoličkim krugovima.

Zapadnoevropska ekstremna desnica može da uči iz Putinovog načina rukovođenja omladinskom organizacijom Naši. Za razliku od Komsomola, koji je gotovo prestao da služi kao ideološko oruđe Komunističke partije do vremena raspada SSSR-a, Naši su bili optuženi za ugnjetavanje protivnika režima, što sugeriše na veću sličnost s Hitlerovom omladinom ili čak Musolinijevim crnokošuljašima. Iako Naši liče na huligane, oni prolaze kroz paravojnu obuku.

Putinizam je pametan i efikasan model desničarskog autoritarnog režima koji može da funkcioniše u okvirima sociopolitičkih stega moderne Evrope, koje zapadnoevropska ekstremna desnica izgleda želi da oponaša.

Autor je direktor Ciceron fondacije. Napisao je knjigu „Putinizam – spor uspon radikalno–desničarskog režima u Rusiji“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.