Doktori na meti

Nezadovoljstvo svim i svačim, počev od malih i neredovnih plata, skoka cena, gubitka ili neizvesnosti radnog mesta, građani neretko iskale na nekome ko s tim nema nikakve veze. U poslednje vreme, često se na meti nezadovoljnih i agresivnih rođaka pacijenata nađu i lekari. Ta profesija danas nije poštovana koliko bi trebalo, nekad zbog postupaka pojedinca, Hipokratovog sledbenika, ali znatno češće zbog javnosti koja olako daje generalnu osudu: „svi su oni isti – loši i korumpirani“. Ne treba mnogo pameti da se shvati da su generalizacije o lekarskoj struci pogubne po poverenje. Naravno, niti su svi doktori loši, niti će ikada svi biti dobri. Baš kao i ljudi.

U našem narodu preovladava uverenje da svako može da bude selektor reprezentacije, kao i ministar zdravlja. Svako je ubeđen da zna šta bi i kako trebalo promeniti. Ali, realnost je nešto drugo. Pacijent je ljut ako mu lekar ne propiše lek ili mu ne da uput za pregled koji on zahteva. Da li bismo i od automehaničara tražili da nam ugradi deo koji mi mislimo da treba?

Naravno, ima neljubaznih doktora. Oni su, baš kao i drugi, nekad neraspoloženi, netolerantni, nestrpljivi. Kada se kasirka u samousluzi izviče na mušteriju, svi će reći da je imala loš dan ili da ima ličnih problema. Ako lekar podigne ton, a nekad to zaista i mora, salve osuda pljušte po njemu. Nekad rodbina uzima „pravdu u svoje ruke“ i nasrće na onog ko leči njihovog bližnjeg. Za civilizovan svet to je nepojmljivo.

Lekari su, osim što su izloženi stresu zbog same prirode posla, na meti kritike ne samo rodbine pacijenta nego i javnog mnenja koje se, prečesto, okreće protiv njih. Za „bele mantile“ vezuju su korupcionaške afere, primeri nesavesnog lečenja. Oni drugi, „pozitivni“, medijima nisu toliko „interesantni“.

Zaboravlja se da je generalizacija, ako ne loša, a ono sigurno neprimerena i nefer prema armiji ljudi koji čestito i bez buke rade svoj posao kako najbolje umeju. Valjalo bi pokušati da, pre „ad hoc“ osude, shvatimo kako je lekarima sa nama, našim naravima, bahatošću, subjektivnošću, nerealnim očekivanjima, mržnjom i besom. Ne sme se zaboraviti da je „simbioza“ lekar-pacijent – neraskidiva i da će tako i ostati.