Ekstremizam na lancu

Ako je najmoćniji čovek u zemlji uplašen, da li bi i mi, obični smrtnici, trebalo da se plašimo? Izuzetno je teško dati konačan odgovor na ovo pitanje. Ukratko, i da i ne. S jedne strane, izuzetno je zastrašujuća pomisao da će najekstremniji članovi društva, ljudi koji nasilje vide kao legitimno sredstvo političke borbe, dobiti na značaju. Opet, sejanje straha je raison d'etre takvih grupacija. Oni računaju da će se ljudi povući pred njihovim nasilnim metodama. I upravo iz tog razloga je neophodno stati na put svakom ekstremizmu.

A da bi se to učinilo neophodno ga je najpre razumeti. Svi radikalizmi imaju koren u nepovoljnoj ekonomskoj situaciji. Mladi ljudi, suočeni sa beznađem, predstavljaju lak plen propovednicima ekstremizma. Ali na ovim prostorima postoji još nešto što nadahnjuje mlade ljude da se okrenu ekstremno udesno. Zloduh nacionalizma, koji je devedesetih pokazao svu svoju potentnost, nikada nije u potpunosti vraćen u Pandorinu kutiju. Nacionalizam je tu, svuda oko nas. Tu je kad se pruža podrška rehabilitaciji Milana Nedića. Tu je kada se pale zastave, negira genocid, kada se ne procesuiraju ratni zločini i dočekuju zločinci. Kliče mu se sa tribina, klanja mu se u crkvi. I gotovo svi politički subjekti, po potrebi zalivaju tu otrovnu biljku, ubirući njene plodove u vidu podrške.

Takav model ponašanja se decenijama, sistemski, utiskuje u „genetski kod srpskog naroda“. I onda se šokiramo kada neko zapali džamiju ili ubije stranca u centru grada. Pa, paljenje džamija i ubijanje stranaca je, ne tako davno, praktično bila državna politika.

Kada premijer kaže da se boji ekstremizma, to je kao da kaže da se boji besnog psa kojeg je vezao iza kuće. Pa uspavaj ga, nemoj da ga hraniš!