Fond za sve

Simbol ovih i još mnogo ovakvih institucija svakako je Fond za razvoj. Zamišljen kao instrument podrške slaboj privredi u siromašnim krajevima Srbije, sa glavnim zadatkom da podstiče ravnomerni regionalni razvoj, unapređuje konkurentnost domaće privrede, pomaže zanatstvo i uslužne delatnosti i doprinosi novom zapošljavanju, Fond se pretvorio u polugu za finansiranje vladajućih partija i prijateljskih tajkuna, kupovinu socijalnog mira i plaćanje glasačke naklonosti.

Do koje mere se sa ovim delatnostima otišlo, javnosti je postalo jasno tek kada je aktuelni ministar privrede Saša Radulovićobjavio kompletan spisak kredita koje je Fond ikada odobrio, a koji mu nisu vraćeni. Ispostavilo se da je jedna milijarda evra bukvalno bačena – sipana u preduzeća za koja se zna da taj novac državi nikada neće niti mogu vratiti. Radi se o 60 odsto iznosa svih trenutnih plasmana Fonda za razvoj. O 10 puta više novca nego što će Etihad dati Jatu. O dva puta više novca od cene po kojoj smo NIS dali Gaspromu. O još jednom Mobtelu. O Krstićevoj budžetskoj rupi. O dovoljno novca da se svi leče, a da svaki lek, od citostatika do andola, bude besplatan. I tako dve godine.

Spisak klijenata Fonda za razvoj liči na spisak „Ko je ko“ u Srbiji. Mišković, Bogićević, Lazarević, Čović, Kostić, Drakulić, Mitrović, Perčević, Peconi, Spasojević, Antelj. Svi su dobili novac od Fonda. Svi po drastično nižim kamatama od komercijalnih. I svi, mora biti – zanatlije iz nerazvijenih zabiti Srbije. Osim spisak „Ko je ko“ u Srbiji, klijenti Fonda mogu da oforme i veoma dugačak spisak „Ko je propao“ u Srbiji. Jedini spisak koji se nikako ne može sačiniti od imena klijenata Fonda za razvoj je „Ko se razvio“. Nije da Fond nije odobravao novac i onima koji su pare zaslužili. Ali takvih je malo.

Rešenja, međutim, još nema, a poznajući privlačnost koju Fond za razvoj ima na srpsku političku elitu, čini se da ga na kraju neće ni biti.