Site name

Kako zakomplikovati primenu Zakona o porezu na imovinu

Giljotina propisa u praksi

LIČNI STAV

Kada imate sreće da živite u državi koja ima pametnu administraciju, doživite da se preko fiskalne politike stimulišu ili destimulišu pojedine aktivnosti privrede i društva sa krajnjim ciljem da se obezbedi dovoljno prihoda za budžet i državne fondove. Naravno, kada državna administracija pođe od ovakvog koncepta, onda napravi i primenljive zakone, što u praksi znači zakone čije su primene jednostavne i pravilno određene sa stanovišta opterećenja.

Piše: Milorad Ilić

16. april 2014. 16:17

Kad ono - međutim. Izmenama Zakona o porezu na imovinu iz 2013, na koje se svojom „kreativnošću“ nadovezala i gradska uprava, dobili smo više nego komplikovan zakon koji je počeo da se primenjuje od 01.01.2014. Možda i najkomplikovaniji u skorašnjoj istoriji. Komplikovanost Zakona leži u njegovoj nejasnoći, nelogičnosti i nepravednosti. Zašto?

1) Predviđeno je da se porez na imovinu plaća na svojinu ili pravo korišćenja građevinskih parcela koje imaju preko 10 ari. Poreska administracija je ovu zakonsku odredbu protumačila na sledeći način - onaj ko ima jednu građevinsku parcelu do 10 ari, ili više takvih parcela, i na kojoj nema nikakav objekat, ili objekte, neće plaćati ni dinara poreza na imovinu. To što je on ozbiljan dinarski milioner, ili malo manje ozbiljan milioner mereno evrima, nema veze! Međutim, ukoliko vi imate garsonjeru u nekom soliteru na Novom Beogradu onda vi, pored poreza na predmetnu garsonjeru, morate da platite i porez na pripadajuće građevinsko zemljište. Ono zemljište oko vaše zgrade, tamo gde su prilazi, parkinzi, zelenilo... Znači, ako imate samostalnu kuću na parceli do 10 ari na Dedinju vi ne plaćate porez na pripadajuće zemljište, ali ako ste „imućni vlasnik“ garsonjere na Novom Beogradu, ili sličnom gradskom naselju, plaćaćete porez i na građevinsko zemljište!

2) Lokalne vlasti su na način predviđen Zakonom, definisale cene građevinskog zemljišta po zonama. Međutim, nije napravljena razlika između neizgrađenog i izgrađenog zemljišta. Plaćanje poreza na izgrađeno zemljište, tj. zemljište koje pripada nekom objektu je glavni novitet poreske uprave.

Neizgrađeno zemljište ima određenu cenu i može biti predmet tržišnih transakcija, a izgrađeno zemljište nema tržišnu cenu (kako je Zakonom predviđeno) jer ne može biti predmet kupoprodaje. Naime, niko neće da kupi nešto na čemu ne može da gradi (jer je već izgrađeno), a ni da gaji neku poljoprivrednu kulturu (jer je zemljište građevinsko a ne poljoprivredno). Pored toga, postavlja se pitanje ko bi se uopšte odlučio na prodaju (kako prodati npr. prostor ispred objekta i kako onda ući u taj objekat). Znači, Zakon je neprimenljiv.

3) Takođe, utvrđene cene građevinskog zemljišta višestruko se razlikuju po zonama. Ovo ne odgovara stvarnosti. Recimo cene građevinskog zemljišta na Dedinju, na Novom Beogradu ili u centru Beograda su manje više iste. Cenu zemljišta prevashodno određuje koeficijent izgrađenosti, a on je na Dedinju najmanji, a na Novom Beogradu najveći. Shodno koeficijentu izgrađenosti, gledano po površini građevinskog zemljišta, broj izgrađenih kvadrata (ili stanova) na Dedinju je najmanji, a na Novom Beogradu najveći. Ova činjenica približava cene ovih lokacija. Cene stanova se drastično razlikuju po lokacijama, ali ne i cene građevinskog zemljišta.

4) Propisana je i cena kvadratnog metra stana, kuće ili nekog drugog objekta, za utvrđivanje osnovice poreza po zonama. Kako su zone definisane ’’...u zavisnosti od komunalne opremljenosti i opremljenosti javnim objektima, saobraćajne povezanosti sa centralnim delovima grada, odnosno sa radnim zonama i drugim sadržajem u gradu...’’ (deo člana 2 Odluke o određivanju zona), onda su cene loše formirane. Naime, opremljenost lokacije, koja definiše zone, po svim propisanim parametrima je bolja na Novom Beogradu, koji je mahom II zona, nego na Dedinju, i slične lokacije, koje su ekstrazona stanovanja. Jedina prednost ekstrazone je gustina naseljenosti koju diktira konkretna lokacija, tj. cena konkretnog građevinskog zemljišta. Dakle, cene stanova u ekstrazoni su skuplje zbog manje naseljenosti zemljišta, tj. vrednost izgrađenog građevinskog zemljišta je već sadržana u ceni tih stanova, te se porez na građevinsko zemljište ne može dva puta naplaćivati.

5) Nejasnoće oko utvrđivanja pripadajućeg dela građevinskog zemljišta su posebna priča. Šta se u obračunu poreza računa, a šta ne? Kom komšiji šta i koliko pripada? Koliko građana ili privrednih subjekata zna kolika je građevinska parcela na kojoj se nalazi zgrada u kojoj oni imaju stan, kancelarije ili slično. Ili još bolje, koliko njih zna, ili kako može da zna, koliki je spoljni gabarit objekta, ili konkretno njihovog stana, koji treba da se odbije od pripadajućeg zemljišta na koji treba da se plaća porez?... Niko neće znati da popuni poresku prijavu na ispravan način! A tek ko će, kada i kako moći to da prekontroliše?

6) Vrhunac neozbiljnosti u poreskoj prijavi je utvrđivanje kvartalnih iznosa poreskih obaveza. Nije svaki kvartal isti - prvi ima 90, drugi 91, a treći i četvrti po 92 dana, a za prestupne godine će morati da se menjaju prijave. Shodno tome, razlikuju se i poreske obaveze po kvartalima. Umesto da imamo četiri ista iznosa (u godini) kako bi svima bilo lakše, neko je rešio da pokaže kako je sve precizno odmereno i ... otišao u cepidlačenje. Nema veze to što se kod procena cene po zonama omanulo za nekoliko puta, što niko neće znati da precizno izračuna kvadraturu za svoje poreske obaveze, što, na način predviđen Zakonom, ne može da se utvrdi cena izgrađenog zemljišta, što oni koji su stvarno bogati neće imati poreske obaveze, tj. što se sprovodi negativna poreska diskriminacija, ali... bitno je da imamo nepotrebno tačne iznose po kvartalima.

7) Na kraju, jedinu giljotinu doživeće šume. Za popunjavanje poreske prijave biće potrebno nekoliko puta više hartije nego do sada. Trošićemo i do 5 puta više papira.

Mene, kao građanina ove naše Srbije, brine činjenica da državna administracija na lokalnom nivou, koja se svakodnevno susreće sa problemima koje treba da reguliše, ne poznaje stvarnost u tolikoj meri i ne radi simulacije zakonskih rešenja. Koliko li naši ministri, koji tek nemaju dodire sa stvarnošću, uopšte znaju gde se nalaze? A sa takvim ministrima i mi građani Srbije?

Autor je ekonomista i preduzetnik

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.