Glinski izazov novosadskim „šetačima“

Tragajući za razlozima sistematskog zaborava ustaških zločina posle Drugog svetskog rata, i najmanje vešt istraživač će doći do zaključka da se radi o zaboravu po partijskoj direktivi. Ko je i kada takvu direktivu izdao valjda je postalo jasno posle čistke srpskih komunista iz Like, Banije i Korduna, prvo u leto 1944. (Budački proces) i potom 1950. godine, kada su srpski partijski rukovodioci iz Hrvatske brzometno smenjeni i poslati na Goli otok (Stanko Opačić Ćanica, Rade Žigić i Duško Brkić). Nakon ovoga sve je bilo spremno za početak pripreme „proljeća“ koje je svoju žetvu imalo u leto 1995. godine.

Unapred pripremljeni plan uklanjanja Srba iz Hrvatske, koji je sprovođen još od početka 20. veka, upravo se dovršava ovih dana, a mi smo i gluvi i nemi i slepi svedoci. Taj i takav plan niti je skrivan niti je negiran, i svoju formalnu projekciju uvek je imao kroz zvanične odluke bilo austrougarskih, ustaško-domobranskih, komunističkih i naposletku „demokratskih“ vlasti u Hrvatskoj. I dok su svi evrofanatični glasovi u Beogradu mislili da će ulaskom Hrvatske u EU progon nad Srbima prestati, ili se makar svesti na manje vidljivu formu, došlo je do niza odluka (ukidanje prava na korišćenje ćirilice u Vukovaru…) a poslednja takva odluka jeste Odluka o utvrđivanju mesta polaganja venaca, cveća i paljenju sveća na području naselja Gline, koju je donela skupština Grada Glina na svojoj sednici od 21. 10. 2014.

Navedenom odlukom, koja je potpuno protivzakonita i protivna svim načelima upravljanja lokalnim zajednicama, onemogućeno je i zabranjeno potomcima žrtava da 29. jula (to je dan kada je 1941. godine počeo ustaški pir nad Srbima zatočenim u glinskoj crkvi i kada je u nekoliko dana pobijeno oko 1.700 Srba) obeleže stradanje svojih očeva, dedova, rođaka, kumova i komšija na mestu na kome se zločin i dogodio. Rečju, vlasti u Glini su unapred, devet meseci ranije u formalno-pravnom smislu pokušale da stave do znanja preostalim Srbima da će obeležavati gde im se kaže, a uskoro sledi i odluka o tome da će obeležavati i „šta im se kaže“.

Gradonačelnik Gline Milan Bakšić redovno odbija inicijative za obnovu spomen-obeležja i ponovno postavljanje ploče sa imenima stradalih, a lokalni predsednik HDZ-a Ivo Žinić, koji je pre nekoliko dana izabran za novog župana Sisačko-moslavačke županije, u martu ove godine je javno izjavio će u dogledno vreme inicirati održavanje naučnog skupa „koji će imati za cilj da dokaže kako se na tom mestu nije dogodio nikakav zločin“.

Odluka Grada Gline koju smo naveli biće oborena bilo na Ustavnom sudu Hrvatske bilo na nekom međunarodnom sudskom forumu, ali ta najnovija hrvatska političko-pravna sramota jeste dokaz kontinuiteta ustaštva u svim njegovim oblicima. Dobro, sada se Srbin u Glini ne može tek tako i bez neke sankcije zaklati, ali mu je zabranjeno da se seti preklanog dede na mestu gde je stradao, ili da upali sveću tamo gde mu je majka silovana i rasporena nožem. I sve to uz glasanje na skupštini i na „demokratski“ način.

Dva dana nakon donošenja sporne odluke u Glini u mom rodnom Novom Sadu je održan „antifašistički skup“ povodom obeležavanja 70 godina od oslobođenja Novog Sada, a protiv napada na ugostiteljske objekte koji su u vlasništvu naših sugrađana albanske nacionalnosti. Kako su preneli mediji, na skupu su se nosile majice na natpisom „Ne diraj mi komšiju“ kao i veliki transparenti sa porukom „Stop fašizmu“, a po novinarskim tvrdnjama, od pojedinih učesnika protesta se moglo čuti „da je ovo jedini način da se izbore protiv fašizma“. Nakon šetnje, organizatori su položili cveće i zapalili sveće na Spomeniku žrtvama racije.

Moglo se očekivati da se na pomenutom skupu čuje i koja reč osude gorepomenute odluke vlasti u Glini, sve imajući u vidu da je ista doneta u istom ideološkom i političkom kontekstu u kojem je vršen pokolj Srba, Jevreja i Roma u Novom Sadu u januaru 1942. godine, ali to je izostalo. Još više čudi ako se ima u vidu da su svi organi vlasti u Novom Sadu na čelu sa gradonačelnikom najoštrije osudili napade na imovinu Albanaca i posetili oštećene sugrađane, te ih nakon toga ugostili u Gradskoj kući u Novom Sadu.

Dakle, u Vukovaru, Glini, Kninu i širom „lijepe nečije“ se donose zvanične, formalne i pravno obavezujuće odluke kojima se negiraju pravo na pismo, jezik, sećanje i postojanje, a u Novom Sadu se donose odluke kojima se bez razlike štite ta ista prava, uz značajan napor svih donosilaca odluka da se stane na put bilo kakvom ugrožavanju ljudskih prava i sloboda.

Ono što najviše brine jeste činjenica da i nakon sedam dana po održavanju „antifa“ mitinga, niko, ali baš niko od novosadskih „šetača“ (od kojih su neki i sami početkom 90-ih proterani iz Hrvatske) nije niti osudio odluku vlasti u Glini, a kamoli najavio protest tim povodom.

I zato njihove poruke koje su izgovorene 23. 10. 2014. u Novom Sadu smatram neiskrenim i dvoličnim. Jer ako su Novosađani srpske nacionalnosti spremni da stanu u zaštitu imovine svojih komšija druge vere i nacije, i da se za to bore, onda moramo biti isto tako spremni da stanemo u zaštitu naše nacije i vere bilo gde i bilo kad.

Fašizam, u koji su moji preci pucali od leta 1941, nije lomljava nekoliko lokala. To je klinačko-“navijački“ ekstremizam. Fašizam je kad zabraniš Ljubanu Jednaku da ispriča svoju priču.

Autor je pomoćnik gradonačelnika Novog Sada i potpredsednik Treće Srbije