Pre gotovo pet godina, u proleće 2011. pitanje saradnje Srbije sa Haškim tribunalom izručenjem Ratka Mladića prestalo je biti uslov evrointegracija. Odatle, pa nadalje, iz političkog i javnog fokusa Srbije haška priča se povukla u drugi plan, i čak i sa dolaskom Nikolića i Vučića na vlast nikada više nije dobila isti intenzitet.
Povratkom Šešelja iz haškog pritvora u novembru 2014. sva očekivanja da će to značiti i obnovu pitanja saradnje Srbije i Haga nisu ispunjena. U odnosu na raniji pritisak na Beograd da sarađuje i isporuči optuženike, događaji nakon Šešeljevog povratka predstavljali su bledu senku. Kada je u maju prošle godine Žalbeno veće odlučilo da se Šešelj vrati u haški pritvor, po tom nalogu niti je Srbija postupila, niti je Pretresno veće potom tako presudilo.
Razmimoilaženja među sudijama Tribunala i pravne neprincipijelnosti, o kojima povremeno naširoko diskutuje i svetska javnost, svakako ne daju za pravo optuženima za nepoštovanje ovog suda. Niti isključuje njihov „doprinos“ stvaranju ratne atmosfere i ometanju suđenja za ratne zločine. Niti daje alibi državi Srbiji, odnosno njenoj vladi, da glumi „jataka“ i da se poziva da nije „DHL“, odnosno kompanija za isporuku, ako već želi da na međunarodnom planu nastupa suvereno. Jer, ako postoji osnovana sumnja da su radikali pokušavali da zastraše, prete i ucene potencijalne svedoke protiv Šešelja, i srpsko pravosuđe može da pokuša da to delo procesuira. Odnosno, Tribunal ima mogućnost da pojedini slučajeve prepusti nacionalnim pravosuđima, i verovatno postoji pravni način da se to i ostvari.
A način svakako nije kada predstavnik Srbije kaže da Beograd mora da vodi računa o „političko-bezbednosnim elementima stvarnosti u kojoj deluje“. Podsetimo, o tim elementima je morala da vodi računa i vlast Koštunice i Tadića, u vreme kada su joj opozicija bili sadašnji najviši državni zvaničnici. Sadašnja opozicija koja se protivi saradnji sa Hagom nema pristup ni parlamentu, a ni izbliza toliku podršku građana, makar da će nastojati i da se na tom osnovu za nju bori na predstojećim izborima. Da li onda treba zaključiti da je glavni element taj da sadašnja vlast traženu saradnju sa Tribunalom izbegava zato što bi deo birača to doživeo kao slabost? Jer, ako Francuska nije izručila Florans Artman, koja je imala pristup mnogo ozbiljnijim tajnama Tribunala, zašto bi onda Srbija zbog nepoštovanja suda to učinila sa Vjericom Radetom?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
