Jugoslavija zdaj!

Duh jugoslovenski države, iako odavno mrtve, i dalje neumorno tumara, uznemirava balkanske prostore. I dalje je zahvalan materijal za manipulisanje unutrašnjim političkim prilikama eksjugoslovenskih država. Otuda toliki spektar žestokih emocija, od histeričnog nipodaštavanja i negacije svega jugoslovenskog, preko usiljenog potiskivanja do euforičnog nekritičnog mitologizovanja Jugoslavije.

Aktuelizacija i afirmacija nove jugoslovenske ideje naizgled je anahrona, deplasirana ili čak apsurdna u postojećem diskursu duboke, deprimirajuće krize i iščekivanja brzih rešenja. Razumljivo – jugoslovenska ideja, upodrumljena i pod sto katanaca zatočena, nije u dometu aktuelnih neinventivnih političkih vizura.

„Filozofija nemoći“, kako je Slobodan Jovanović opisivao stanje duha u srpskom društvu potkraj XIX veka, posle poraznih srpsko-bugarskih ratova, jeste sintagma i dijagnoza za današnja apatična i dezorijentisana postjugoslovenska društva. Utoliko sam spreman na tvrdnju da jugoslovenska integracija ponovo dobija svoj imanentni avangardni duh.

Idejna i politička reafirmacija Jugoslavije, kao praktične platforme sasvim sigurno treba da bude oslobođena ideoloških i istorijski nasleđenih primesa. Odbacujući hereditarne konfliktne obrasce, novi jugoslovenski model treba da pođe od uvažavanja postojećeg činjeničnog stanja, baziran na viziji socioekonomske, političke i kulturne emancipacije građana na jugoslovenskom prostoru. Od osnovanosti tih vizija zavisi i rađanje novog optimizma, koji se neretko evocira u uspomenama brojnih generacija.

Jezička kompatibilnost tj. jednostavnost komunikacije, zajedničko infrastrukturno, normativno i institucionalno nasleđe, ostale su ubedljive pretpostavke za stvaranje jedinstvenog tržišta. Respektabilnog tržišta srednjih gabarita, za evropske okvire. Nesmetan protok radne snage, znanja, robe, kapitala, te mogućnost koncentrisanja deficitarnih resursa otvaraju perspektivu revitalizacije uništenih privreda, željenu reindustrijalizaciju i konkurentnost. Koncentrisano ulaganje u znanje, u istraživanja i razvoj, očigledan je put za izlazak iz pozicije tržišta proste, jeftine radne snage.

Punopravno članstvo ili neki od pristupnih statusa svih bivših jugoslovenskih republika trasirali su i harmonizovali spoljnopolitički i bezbednosni kurs na dugi rok. Kao činjenica u prilog tezi, govori i to da su procesom disocijacije Jugoslavije stvorene nacionalne države i time relaksirano pitanje artikulisanja i očuvanja nacionalnih i državnih identiteta. Pitanja koje je decenijama potresalo i prvu i drugu Jugoslaviju. Mimo pritiska velikih sila, dejtonska konstrukcija BiH deluje održiva jedino u okviru neke buduće Jugoslavije. Dalje, sve eksjugoslovenske republike, kao današnje samostalne državne tvorevine su (makar deklarativno) sličnog ustavnog uređenja – parlamentarne demokratije, republike i sekularna društva

Grubo pobrojane, očigledne činjenice, nude izuzetne polazne pozicije za jedan dugotrajan, strpljiv proces promišljanja i razgovora, a potom i dogovora, čije prejudiciranje treba izbeći po svaku cenu. Pogotovu što postjugoslovenska društva imaju u nasleđu oprobane neuspešne modele. Šansu treba videti i u ambijentu u kome bi se odvijao proces, ambijentu oslobođenom ratnog trijumfalizma i iracionalnih zanosa. Prioritetna obaveza budućih generacija lidera, koji budu akteri novog jugoslovenskog integracionog procesa, jeste konačno zatvaranje viševekovnih izvora i žarišta konflikata i uspostavljanje održivog mira, stabilnosti, saradnje, kao preduslova društvenog prosperiteta. Jugoslovenski okvir, uprkos traumatičnim i odbijajućim iskustvima, jeste mesto budućeg generacijskog dogovora.

Prepreke danas izgledaju nepremostive, obeshrabrujuće. Bolne i još uvek sveže rane sramotnog bratoubilačkog rata samo su vrh ledenog brega. Najvišu prepreku u formiranju nove jugoslovenske zajednice predstavljaće političke i ekonomske tajkunske elite, te provincijalizovani intelektualni krugovi, koji će razumljivo, iz čisto lukrativnih pobuda, pružiti najžešći otpor. Jugoslavija je u osnovi, za balkanske okvire, antiprovincijalna ideja, krhka i ranjiva u onoj meri koliko se temeljno postavlja. Ali je nužna potreba i srpskog i drugih južnoslovenskih naroda. Ideja evropskih integracija nikako ne isključuje prethodno nužnu fazu jugoslovenskih i obezbeđuje komforniju i snažniju poziciju u okvirima budućih evropskih odnosa.

Godišnjica obeležavanja početka Velikog rata, te prethodećih balkanskih ratova, čije ishode baštine i uživaju svi ovdašnji narodi, dobro je stanovište za strateško definisanje budućih odnosa i pozicije u Evropi i svetu. Dvodecenijska praksa je surovo demantovala mogućnost realne ekonomske održivosti i ozbiljnog političkog uticaja državnih tvorevina nastalih iz Jugoslavije. Balkanizacija kao fenomen, kao i balkanska fragmentacija društva, jedan je od ključnih generatora krize i sumorne stvarnosti koju živimo. Jugoslavija se nudi kao odgovor.

Autor je programski direktor za zdravstvo Evropskog centra za mir i razvoj, Univerzitet za mir UN