Kakav demanti takva i opozicija

Štaviše, shvatio sam da opozicija danas sastavlja demantije samo radi toga da iz srdžbe etiketira autora, po principu pojedinaca koji smatraju da im je ime sveto i da ne smeju biti predmet kritike u nečijem ličnom stavu. U tom smislu se zahvaljujem stranci koja je svojim „demantijem“ dokumentovala koliko su zapravo ispravna tvrđenja iz mog teksta.

Pored toga, saznao sam da opozicija nije savladala kurs čitanja i da smatra da pažljivo čitanje nije bitno da bi se nekom uputio demanti. Ono nije bitno samo onda kad neko želi da iskaže ono što je o nekom mislio i pre no što je pročitao njegov tekst. U kratkom pasusu vezanom za Radulovića (a ne za njegovu stranku) kritikovao sam zaključke svakog njegovog blog-teksta koji se implicitno, a ponekad i eksplicitno ponavljaju copy-paste tehnologijom. Uzmimo na primer dva teksta: „Banana država poklanja zemlju ’Arapima’“ od 7. jula i „Nastavak pljačkaške privatizacije“ od 29. jula. Zaključci (nekoliko krajnjih pasusa) su do tančina prepisani, ponovljeni u formi predizborne propagande (npr. tekst Nataše Latković „Raduloviću fali 2.500 potpisa za predaju liste“ od 27. februara u Blicu) oko koje je Radulović pokušao da gradi nekakvu autentičnu političku poziciju, neretko skrivajući činjenicu da je razlika između njegove i ekonomske politike aktuelne vlade pre svega na metodološkom, a ne na bilo kakvom ideološkom nivou, što imaju zadatak da sugerišu ovakvi zaključci.

Nažalost, direktne linkove na tekstove ne mogu da postavim, jer mi je Zoran Panović izričito stavio do znanja da njegov sajt ne toleriše linkove.

Kao kolega autor, čitajući njegove tekstove, sugerisao sam Raduloviću da ovakvi zaključci koji na nekakav univerzalni način treba da ispiraju mozak i providno mesijanska propaganda kojom se uglavnom bavi, unižavaju sve ono što je iznad toga izneo, a to su svakako važni detalji, kako sam i u svom tekstu istakao. Ni ovo poslednje „pres služba“ kvazipokreta nije našla za shodno da uvaži, što jasno pokazuje šta je bio cilj „demantija“. Zbog toga autogolove koje je stranka, koja nije naučila ni ono što se uči u prvim razredima osnovne škole, pak dala sebi ne dozvoljavajući ni dobronamernu kritiku na svoj račun u tekstu, čiji autor – neka izlapelo treće doba to dobro zapamti – nije Aleksandar Vučić nego Ištvan Kaić, nemam nameru da komentarišem. To bi bilo ono što je uistinu neozbiljno.

Nepotrebno ograđivanje

P. S. Gospodine Panoviću, jasno mi je da ste se objavljivanjem mog teksta našli u situaciji za koju izgleda niste bili sasvim spremni. Zato ste, umesto da odgovorite čoveku koji pokušava da vam se meša u posao uređivačke politike, iz nekog razloga odabrali da odgovorite meni. Toliko su vas pogodile reči „toplo pozvao“ u mom odgovoru Slaviši Lekiću, da ste morali da reagujete, ne shvatajući koliko toga odaje neuobičajenost vašeg poteza. Molim Vas da me ne terate da vašim čitaocima detaljno citiram mailove i sms poruke koje smo razmenili, jer ovoga puta neću biti zabrinut samo za vaš sajt; kako će on to podneti i da li će izdržati sve screenshotove ubačene u jpg formatu. Zbog toga ću za ovu priliku citirati samo deo jednog maila („…ali svaki novi tekst koji napišeš možeš nama ponuditi i mi ćemo ga objaviti“, poslato 25. avgusta u 15:48h) i jednu sms poruku („Da. Za svaki novi si dobrodošao. Pozzz“, poslato 26. avgusta u 9:52h). Meni je ovo iznenađujuće pozitivno delovalo, i dalje mi deluje kao „topli poziv“ da pišem za Danas, na čemu sam vam iskreno zahvalan.

Autor je saradnik Instituta za javnu politiku