Ko će propasti

Čak i ako je preterano i trenutno politički nekorektno zastrašivanje da umesto velike Evrope može nastati samo velika Nemačka, ni sami odgovorni , vredni i štedljivi Nemci ne bi bili radi da ideja (koliko?) velike Evrope, u koju bismo i mi sebe još rado uključili, propadne kao njima ugodno relativno veliko slobodno tržište, a pogotovo ne bi bili radi da krivica za to padne na njih. Na samoubilačku nepopustljivost kao na nemački greh koji će se tek platiti upozorava se Berlin i iz Francuske (Atali) i iz Amerike (Krugman i Rubini). U čemu se tačno ogleda nemačka nepopustljivost još se jasno ne razaznaje: u tome što Grčku (i još ponekog)više neće direktno da pomaže ili u time što neće da je pusti da izadje iz društva u kome joj nije ni bilo mesto.

Da na evropskom terenu i na evropski trošak nastaje i novi svet, o tome se malo manje govori. Kao što petao koji prerano kukurikne, prvi završi u supi, tako i logoreičari i skribomani tipa kontroverznog nemačkog socijaldemokrate Tila Sarazina, brzo završe sa otkazom. Pored one uglancane, bogate i pristojne Evrope, koja se kao uzor nametnula nedorasloj južnoevropskoj sirotinji, postoji i jedna druga Evropa o kojoj niko rado ne govori. To je ona Evropa čiji udeo u ekonomiji i značaj u politici sveta opada decenijama. Evropski bruto domaći proizvod zauzima sve manji prostor u kolaču sveta, evropski demografski pad taj će prostor u skoroj budućnosti suziti još više. Kad azijske i latinoameričke države u ekspanziji predvođene Kinom traže svoje mesto u međunarodnim finansijskim organizacijama, dobijaju ga na račun Evrope, ne na račun SAD. U tom procesu nastajanja novog sveta, Kina i SAD će biti akteri, Evropa, rastrzana unutrašnjim neravnotežama i nesuglasicama svih mogućih vrsta, biće prostor.