Ljudi na vlasti nekad i sad

Po političkom opredeljenju sam antikomunist i veliki pristalica političkog i ekonomskog liberalizma, predsednika Regana i gospođe Tačer.

Međutim, ipak sam jugonostalgičar. Volim Jugoslaviju kao državu, kao zajednicu različitih nacija, religija, kultura, tradicija. Volim njene pesnike, filmove, pozorište, njene festivale, sportiste, lepotice, njenu zabavnu muziku, njene lekare, profesore univerziteta. Studirao sam u multietničkom, multikonfesionalnom i multikulturalnom Sarajevu od 1967. do 1972. Tih pet godina u Sarajevu su najlepši period u mom životu. U Sarajevu sam prvi put video i osetio ambijent gradske kafane u hotelu Evropa i u njoj sam naučio da pijem kafu, da razgovaram, polemišem, uopštavam. U Sarajevu sam prvi put upoznao pravu i autentičnu gospodu. I sada se uvek uzbudim prilikom svake posete Sarajevu i na bilo kakav pomen Sarajeva. Sarajevo i Jugoslavija su bili EU u malom.

Ipak u ovom tekstu želim da uporedim Jugoslaviju i Srbiju sa jednog neobičnog i sasvim osobenog aspekta. Naime, da uporedim ljude koji su obnašali vlast u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji. Ne, dakle, režime, stepen demokratije i slično, već samo ko su ljudi na vlasti u Jugoslaviji, a ko u Srbiji. U Jugoslaviji se nije lako postajalo ministar, ambasador ili bilo koji drugi funkcioner. Zemlja je bila velika, a izbor je bio širi i kvalitetniji. Političari su bili prilično izolovani od javnosti, narod ih je poznavao sa radija i televizije, sa mitinga, proslava i novina. Đilas je pisao da za sve godine bliske saradnje nikada Tita nije video neobrijanog ili u pižami. Đilas piše da kada su došli na vlast, on krene sa nekom idejom kod Tita i dok prođe sve straže, ađutante, sekretare i šefove kabineta, protokola i sekretarice zaboravi ideju zbog koje je krenuo Titu.

Opravdano se kritikovala otuđenost političara od vlasti i naroda, formiranje kaste ljudi na vlasti. Zahtevalo se da na vlast dođu ljudi iz naroda, doktori nauka (primera radi u SAD u poslednjih 80 godina nijedan predsednik nije bio doktor nauka, a verovatno nije nikad), mladi ljudi. Skoro da su ti zahtevi ispunjeni. Na vlast u Srbiji su došli izuzetno mladi ljudi, doktori nauka, komšinice, kume, školski drugovi i uopšte ljudi iz naroda. Konkretno, ja, kao običan čovek, lično poznajem predsednika Republike, premijera, predsednicu skupštine, bio sam prijatelj sa ministrom koji ima najduži ministarski staž, onda se on naljutio, pa smo se pomirili, a sada je ponovo ljut, sve zbog različitih političkih stavova u pojedinom periodu. Dobro poznajem ministra sa kojima sam polemisao na TV i koji mi se uvek ljubazno i upadljivo srdačno javljao dok je žurnim koracima, uvek u crnoj kožnoj jakni, išao beogradskim ulicama. Dobar prijatelj i kolega mi je državni sekretar u važnom resoru. Poznajem nekoliko mladih političkih funkcionera visokog ranga sa raznih konferencija, panela i okruglih stolova nevladinih organizacija.

Na prvi pogled to sve izgleda mnogo bolje nego u Jugoslaviji. Možda je i stvarno bolje. Međutim, situacija sa političarima koje svi poznaju i koji sve poznaju doprinosi palanačkom duhu i čaršijskoj atmosferi. Došao sam do podatka o jednom slučaju koji najbolje ilustruje opisanu atmosferu i koji je bio direktan povod za ovaj tekst.

Naime, već šest godina vrlo dobro poznajem osobu sa egzaktno proveljivim, izuzetnim i izvanrednim intelektualnim, stručnim, profesionalnim, radnim i ljudskim kvalitetima, sa natprosečnom sposobnošću pamćenja i vrhunskom pismenošću, kakvih malo ima u Beogradu i uopšte u Srbiji. Ministar je poznaje samo kroz konvencionalno rukovanje, a njegova drugarica i saradnica poznaje je površno, oko dva meseca. Treći akter ovog događaja, takođe bliski saradnik ministra, dobro poznaje osobu o kojoj je reč, a on je i školski drug ministra. Njemu je ministar poverio da mu je pomenuta drugarica rekla da osoba iz našeg teksta ništa ne zna, a ovaj treći akter tu informaciju, koju mu je ministar poverio nije ubedljivo demantovao. To je ta generacijska, drugarska, burazerska kuhinja, koja u Titovoj nomenklaturi nije postojala. Ovaj slučaj može da ima vrlo nezgodne reperkusije za osobu koja je ogovarana, a koje su slikovito objasnili umni ljudi:

Mark Tven: „Ako nekoga proglase za ranoranioca, on može ceo život da spava do podne, uvek će biti ranoranilac.“Lešek Kolakovski: „Ako se proglasi da u Londonu pada kiša, ona može da ne padne dve godine, uvek će se govoriti – u Londonu pada kiša.“

Zbog toga uvek treba dobro i na pouzdan način proveriti čaršijske, kuhinjske i burazerske spletke da čista laž ne bi postala legitimna ocena.