Na Đinđićevom putu je Vučić, a ne Đilas

Kao moderni hećim oduvek sam verovao u obavezu primenjivanja nauke u svrhu lečenja, u skladu sa zakletvom koju sam dao Hipokratu („prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem“). Eklektičko poznavanje medicine često se pokazuje kao jalovo i nesvrsishodno.

Neretko i politiku posmatram kao medicinu. Bilo je mnogo onih koji su poznavali politiku, ali jako malo koji su je razumevali – u modernoj srpskoj istoriji jedini Zoran Đinđić, da budem neskroman sudija. Kao i nauka, i politika često služi ličnoj satisfakciji, mada njen smisao mora da bude mnogo širi – uvećavanje naših kapaciteta da upravljamo društvom u cilju unapređenja svakodnevnog života. Da uprostim svoju laičku gnoseologiju, uvek sam smatrao da postoji politika koja se bavi sobom i politika koja se bavi opštim.

Prečesto se u nas političke stranke bave sobom. Jedna usidrena u svojoj autističnosti nekritički se pridržava naučenih „istina“ i zagovara „stvarnost“ koju sama stvara. Da nije dovoljno tragičan, njen mantrični i neiskreni evropeizam budio bi mi čak i osmeh. Raspadaju se odbori „proevropske“ partije, isključuju neistomišljenici u grupama, sa dendi dekadencijom podnose se odlasci dokazanih demokratskih korifeja, rastu lični, a tope se stranački bankovni računi – koga briga kada se onako glasno propovedaju „evropske“ vrednosti! Ovakve vrednosti, očigledno, valja da važe za sve ostale, osim za one koji ih zagovaraju. Bejkon bi rekao da su predrasude i dogme osnovni razlog pogrešnog zaključivanja: „ko počinje sa izvesnostima, završiće u sumnjama – ali ko se zadovolji sumnjanjem kao ishodištem, završiće u izvesnostima“. Ovaj deo srpske političke elite predugo ne sumnja u svoju retoriku.

Ništa manje opasna po državu Srbiju nije ni stranka koja se dodolski bavi Kosovom. Ova politika obolela od velikih reči ne želi da razgovara drugačije – sudbina je najmanja tema na koju pristaje. Svako ko se usudi da predloži da se razgovara „manje sudbinski“ – o zalaganju za ekonomsku i socijalnu sigurnost, o ravnomernom razvoju, o socijalno pravednijoj državi, svako ko se usudi da razgovara o stvarnosti, prezrivo se smatra izdajnikom i nepatriotom. Junački se priziva Kraljević Marko, onaj Radoja Domanovića, da po drugi put ustane i povrati Kosovo. Snove kandiduju za državnu politiku – „stvarnost snova je privatna, stvarnost jave javna“, rekao je Heraklit.

Najtragičnije ipak deluje „reformisana“ najveća opoziciona partija. Potezi koje vuče oktroisani predsednik daleko su od izvornih principa ove stranke – tako daleko da je savršeno izvesno da se sa izvornim principima neće sudariti ni u daljoj budućnosti, čak niti slučajno! Zoran Đinđić u programskom dokumentu „Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. veka“ kaže: „Demokratska stranka svojom obavezom smatra pokretanje otvorenih javnih rasprava o bitnim pitanjima našeg društva i naše budućnosti. Velike odluke ne mogu se donositi u kabinetima, kako je slučaj u nedemokratskim i zatvorenim društvima…“ Ipak, jednim potezom pera aktuelni predsednik u sve raspuštene niške odbore importuje čoveka sa Zvezdare da sa pečatom Andrija Ždanova utera demokratiju u Niš! Jednako se demokratizuje i cela stranka, koja umesto ideoloških pravi knjigovodstvena i optužna dokumenta. „Argumentovana polemika, konkurencija i sučeljavanje stavova spadaju u karakter DS koji želimo da negujemo. Nema gotovih recepata ni direktiva iz vrha stranke. Traži se kreativnost, inicijativa i odgovornost pojedinaca“ – ovaj strateški dokument Zorana Đinđića očigledno se zaturio iza nekog rolo ormara u Krunskoj. Strepim i od pomisli da aktuelni predsednik DS – najbolji učenik Maksa Vebera („država se temelji na sili i ima monopol na legitimnu upotrebu nasilja“) nekada dođe na vlast u Srbiji.

I kada sam posle smrti Zorana Đinđića razočaran gubio svaku nadu u postojanje politike koja se neće baviti sobom, događaji u poslednjih par meseci vraćaju mi nadu u politiku kao borbu za opšte.

Da mi je neko pre par godina rekao da ću imati pozitivno mišljenje o ljudima iz aktuelne vlasti, rekao bih da je somnabulan. Neka me danas optuže da bolujem od amnezije, ali makar nisam u anesteziji, niti preferiram navodni politički elitizam kojeg zagovaraju dekadentni (beogradski) politički krugovi. Isprazni tragicizam sa kojim je primljen majski demokratski prevrat, kada je Provincija zavladala Srbijom umesto Prestonice, još šiba, gore nego košava. Pesnici Ružičići zapomažu beogradskim forumima i portalima, Feme se ubiše od sekiracije.

A ambiciozni sledbenici Bejkona su zaista na dobrom putu njegove „velike obnove“. Čistog razuma i punog srca govorim – aktuelna vlast beleži dobre rezultate! U razmatranju večitog kosovskog pitanja zauzela je aktivan stav i razgovore podigla na najviši nivo, ne ostavljajući taj nezahvalni posao partijskim aparatčicima i ne zaklanjajući se iza njih. Prvi put prepoznajem želju da se ovaj problem reši, a ne da se pothranjuje i zloupotrebljava. Ponovila se istorija i opet je jedan Aleksandar, izgleda, presekao Gordijev čvor korupcije i nereformisanog pravosuđa, koji su pretili da nas definitivno skrenu sa evropskog puta. Redefinisani su temeljni demokratski postulati podele vlasti: ponovo znamo da postoji Narodna skupština i Vlada, te da se može preživeti i bez dnevnog obraćanja predsednika naciji. Suprotno zluradim očekivanjima i podsmesima interesnih lobija održava se finansijska i monetarna stabilnost, kurs se dosadno ne menja i dinar je „avramizovan“. Interesantni smo ne samo Evropi, koja će izgleda prepoznati ovo što govorim i nagraditi nas datumom, nego i Rusiji, Kini, Emiratima…

Eto kako poznavanje Bejkona i njegovog verovanja da su jedine istine one koje su bazirane na ponavljanom opažanju i stvarnim dokazima, dakle kako prvi put posle Đinđića uspostavljeni politički realizam može da probudi nadu u Srbiji.

Volim Srbiju i radujem se, tako se radujem.

Autor je profesor na Medicinskom fakultetu u Nišu