Na rubu provalije

Ako tim putem krenemo danas, cilj nećemo ostvariti ni sutra, ni prekosutra, ali ćemo ga ipak ostvariti. Ako nastavimo da tapkamo u mestu, posledice će biti pogubne po naše društvo i narod. O prvom koraku na putu jačanja političke stabilnosti u državi Socijaldemokratska partija Srbije je mnogo govorila u prethodnom periodu, kada smo se zalagali za donošenje novog izbornog zakona koji bi pomogao u konsolidaciji, tj. ukrupnjavanju političke scene Srbije i posledično ojačao neke buduće vlade. Takve vlade, sa jačim kapacitetom, bile bi onda u stanju da se lakše uhvate u koštac sa neprijatnim, a preko potrebnim reformama.

Kada je reč o teškoj ekonomskoj situaciji u kojoj se naša zemlja i narod nalaze, prvi korak koji moramo da napravimo jeste prepoznavanje razvojnih šansi Srbije i određivanje strateških prioriteta razvoja. Uz sve uvažavanje naših stremljenja da jednog dana postanemo tehnološki (visoko)razvijena zemlja, mi smatramo da, u ovom trenutku, naglasak treba staviti na one resurse koje Srbija ima u izobilju i razvoj grana privrede koje se na njih naslanjaju. U narednom periodu, po našem mišljenju, najveći značaj treba da damo razvoju i unapređenju poljoprivrede, prehrambene industrije, energetike i, kao neminovnost, ulaganju u infrastrukturu, bez koje nema napretka ni na jednom planu!

Da bi bilo koji od navedenih ciljeva bilo moguće ostvariti, potrebno je stvoriti pretpostavke, a za to je potrebno učiniti, prema našem viđenju, tri ključne stvari: napraviti „državni popis“ (uzduž i popreko), reformisati „velike sisteme“, i obaviti „investicione reforme“.

Pod „državnim popisom“ podrazumevamo sveobuhvatnu analizu poslovanja države čijim prvim korakom se može smatrati aktuelno stvaranje registra svih zaposlenih u državnoj administraciji. Na sličan način treba izvršiti popisivanje i kompletne državne imovine (uključujući i poljoprivredno zemljište) i stvaranje registra ove imovine. Na kraju, neophodna je i dubinska analiza budžeta Srbije, stavku po stavku. Ovim analizama stvorile bi se pretpostavke za ozbiljan uvid u način trošenja sredstava građana i način raspolaganja njihovom imovinom. Nakon toga, bilo bi moguće pristupiti potrebnim reformskim merama: racionalizaciji državne uprave, kontroli trošenja javnih sredstava u državnoj administraciji, rešavanju pitanja neadekvatno korišćene, ili nekorišćene, državne imovine (prodajom ili davanjem u zakup pod povoljnim uslovima), stavljanju u funkciju poljoprivrednog zemljišta njegovim nuđenjem, pod propisanim uslovima, domaćim i stranim interesentima, racionalizaciji i optimizaciji investicija i subvencija.

Reforme, da ih tako nazovemo, „velikih sistema“ predstavljaju vruć krompir koji godinama jedna vlada predaje drugoj (sledećoj) – vreme, koje nam nije saveznik u ovom poslu, neumitno teče, a rešenja nema! Država Srbija mora pod hitno da reformiše svoj obrazovni, zdravstveni i penzijski sistem i javna preduzeća – u suprotnom, budućnost će biti crnja od sadašnjosti! Ako želimo da se reindustrijalizujemo, moramo da pripremimo obrazovanije kadrove već koliko za sutra. Ako želimo da budemo konkurentni u ovom visokokonkurentnom svetu, moramo da imamo visoku produktivnost, a za to nam je potreban zdravstveni sistem u kome će gro zaposlenih biti visokokvalifikovani medicinski radnici. Ako ne želimo da nam roditelji (i) sutra žive na ivici gladi, moramo da reformišemo penzioni sistem, da uvedemo drugi i treći stub, i da ne šaljemo u penziju sve one sa kojima ne znamo šta ćemo ili koji imaju „debelu vezu“. Ako želimo da stvorimo održiv sistem javnih finansija, moramo da profesionalizujemo upravu u javnim preduzećima i da ih transformišemo u kompanije koje posluju na tržišnim principima. Ako želimo da opstanemo, korupciju moramo da svedemo na prihvatljiv nivo tako što ćemo sve što je moguće učiniti transparentnim – uvođenjem elektronske uprave u sve sfere života, uključujući i javne nabavke.

I na kraju, a ne najmanje važno, moramo da sprovedemo „investicione reforme“ koje će omogućiti pokretanje privredne mašinerije. One podrazumevaju ubrzavanje svih procedura (naročito onih koje se odnose na izdavanje dozvola), prilagođavanje Zakona o radu aktuelnom trenutku (uz maksimalnu moguću zaštitu radničkih prava), kojim će se stvoriti podsticaji za priliv novih investicija, kao i temeljnu promenu (koja se mora sprovoditi u fazama) poreskog sistema u pravcu manjeg opterećenja rada, odnosno zarada (osim onih najviših), uz prateće povećanje „nameta“ na bogatstvo. Ovakva reforma treba za posledicu, na duži rok, da ima, osim privlačenja investicija, i povećanje pravičnosti poreskog sistema u Srbiji, koji je, u ovom trenutku, izrazito nepravičan jer daleko više pogađa (proporcionalno bogatstvu) siromašnije nego bogate, umesto da je situacija obrnuta!

Autor je doktor ekonomskih nauka, narodni poslanik i portparol SDPS