Site name

Najbolje posredno oporezivanje

Nakon čitanja članka „I bogataši kao socijalni slučajevi“ objavljenog 30. novembra u dodatku vašeg lista Forum - socijalni dijalog i prisećajući se poruka iz malo tekstova u štampi, kada je reč o takozvanim socijalnim kartama, siguran sam da su siromašni građani Srbije daleko od takvih karata ili bilo čega drugog što bi na to ličilo. Verujem da je to samo obično zamajavanje javnosti, više zbog pritisaka iz javnih preduzeća i iz inostranstva, nego zbog armije siromašnih. Sa ili bez socijalnih karata, očigledno je da će Vlada i dalje samo gasiti požare nekim ad hok rešenjima i praktično će raspodeljivati siromaštvo, a ne dohodak. Zašto je to tako?

Piše: Milorad Ilić

19. decembar 2010. 15:37

Predstavnike vlasti, uključiv i direktore javnih preduzeća, zapravo parališe strah od velikog broja siromašnih građana, odnosno ogromne količine novca za servisiranje socijalne pomoći, pa beže od donošenja sistemskog rešenja. Realno gledano, socijalnu kartu trebalo bi prvo primeniti za Vladu, Skupštinu i druge državne ustanove i preduzeća, jer su oni i najveće neplatiše obaveza prema javnim preduzećima.

Zašto je tu prisutan strah?

1. Više od deset procenata naših građana se izjašnjava da su siromašni, a pitanje je koliko je još onih koji to zbog ponosa neće da priznaju. Valja razumeti i te ljude: čak i kada dva člana prosečne srpske porodice, zarađuju ukupno 66.000 dinara, (mada su te dve prosečne plate, na osnovu toga da dvoje rade, u mnogim porodicama misaona imenica) oni opet mogu da se svrstaju u siromašne, jer čak i statistika pokazuje da su mesečni troškovi života prosečne porodice iznad navedenog iznosa.

2. Nemoguće je doneti rešenje o socijalnoj karti parcijalno, ne zadirujući u ostale segmente privrede i ekonomije uopšte, sve do monetarne politike, koju tako neuspešno vode naši guverneri.

3. Postavlja se pitanje ko će da plaća beneficije koje donose te karte. Logično bi bilo da to radi država iz budžeta, a ne da to čine javna preduzeća. S obzirom da se oba „sponzora“ nalaze u poziciji da mole da prime nešto, teško da će biti kadri da finansiraju bilo kakvo rešenje po pitanju socijalne karte.

Međutim, postoji relativno jednostavno sistemsko rešenje koje može da pomiri naizgled suprotstavljene ciljeve: rentabilnost javnih preduzeća i ustanova i socijalnu dimenziju cena njihovih proizvoda i usluga. Takvo rešenje bilo bi u posrednom oporezivanju građana, i to preko cena koje kontroliše država. Znači, cene komunalnih usluga, električne energije i drugih energenata, ali i prosvetne i zdravstvene usluge, trebalo bi formirati na bazi dohodovne sposobnosti njihovih korisnika. Na bazi godišnje poreske prijave oni bi mogli da budu razvrstani u pet kategorija, saglasno prijavljenom dohotku. Tako bi električnu energiju korisnici plaćali po ceni zavisnoj od njihove dohodovne sposobnosti, pa bi oni najbogatiji, koji imaju prihode na nivou građana Nemačke, trebalo bi da plaćaju najviše, praktično na nivou cene struje u Nemačkoj.

Slično rešenje bi se moglo primeniti u zdravstvu, pa da penzioner sa penzijom od 20.000 dinara kod „državnog“ zubara plati plombu 200 dinara, njegov komšija koji zarađuje 60.000 dinara to isto plati 1.000 dinara, a neki direktor koji ima 500.000 dinara mesečnih prihoda, za istu uslugu bi morao da plati 5.000 dinara.

Kada je reč o visokom obrazovanju, i ono se, kroz dohodovnu sposobnost, može učini pristupačnim. Sada imamo školarine za državne fakultete, koje većina studenata ne može da plati, a relativno dobrim studentima država sve plaća. Kada „uspešni“ završe studije oni često odlaze u inostranstvo i tako odnesu desetine hiljada evra nacionalnog bogatstva koji su uloženi u njihovo obrazovanje. Baš glupavo, zar ne?

Zato bi, kada neko upiše fakultet i bude na budžetu, bilo bolje da potpiše i obligaciju prema državi da će, u slučaju zapošljavanja u inostranstvu, morati da plati koliko ta školarina košta na Zapadu, a koliko bi je plaćala i prethodno pomenuta peta grupa dohodovno najsposobnijih građana. Jednostavnije rečeno, ako fudbalski klubovi mogu da uzimaju novac „prodajući nečije noge“, valjda i Ministarstvo prosvete treba da uzme nešto, zato što „stvara“ obrazovane glave.

Primena posrednog oporezivanja nije komplikovana. Važno je i da to rešenje ne bi zahtevalo dodatno budžetsko angažovanje ili „reketiranje“ javnih preduzeća. Osim toga, bolje je imućnije građane oporezovati na ovaj način, nego povećavati poreske stope bez ikakvog smisla (to na kraju dovede do toga da samo 0,2 odsto građana prijavi svoje stvarne prihode). Izgleda da je neravnopravnost sve više naša sudbina, pa kada je već tako - hajde da oni inferiorniji malo bolje žive, umesto što ih nadležni zaluđuju neostvarivim i blago rečeno demagoškim predlozima.

Autor je ekonomista i privrednik

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.