Ovih dana u Skupštini Srbiji teče rasprava o novom zakonu o finansiranju stranaka. Prethodni je bio loš jer nije postojao nezavisni organ koji bi efikasno kontrolisao stranačke finansije. Narodski rečeno, najveća mana mu je bila ta što su političke stranke postale glavni izvor korupcije. Zbog korumpiranosti one su u narodu postale neomiljene, s njima i političari, parlament, vlada i sve političke institucije. Bilo koja da je u pitanju građani ih ocenjuju loše i nemaju poverenja u njih.
Novi zakon koji će biti donet za koji dan, reklamiran je da mu mane nema. Eto, prošao je više javnih rasprava i sve „evropske instance“, uključiv i famoznu Venecijansku komisiju. Njegovo donošenje spada u nužne uslove za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. A sve u cilju da se smanji korupcija u Srbiji, partokratija i generalno – katastrofalno upravljanje javnim službama i resursima.
No, iako je unapred rečeno da je zakon dobar, on ima mnogo mana, pa se poslanici ubiše od kritike i pisanja amandmana. A verovatno će se i Vlada (predlagač zakona) umešati svojim amandmanima. Prateći debatu, stiče se utisak da diskutanti, namerno ili nenamerno, promašuju temu. Jer, suština stvari nije u savršenom zakonu. Nema zakona koji će smisliti tako dobru kontrolu koja bi obuzdala raspojasanost i korumpiranost političke elite. Jer kad je o toj stvari reč – cela priča ne staje u zakon.
Potrebna je posebna atmosfera. Atmosfera moralnog pritiska, svest o tome da nije reč samo o zakonu, nego o integritetu naših političara i da se dalje ne može ovako. Bez tog ekstra pritiska, neće se korumpirana država izlečiti.
I ranije, dok nije bilo zakona, pitali smo se zašto služi višepartijski sistem ako novoizabrana vlast niti govori a još manje goni svoje prethodnike koji su se o zakone i dobro upravljanje ogrešili. A uvek se znalo da su prethodnici svašta nevaljalo radili, bilo da je reč o gradskoj (beogradskoj), republičkoj ili nekoj drugoj vlasti. Svaka stranka, kad na nju dođe red, odluči da krene utabanim stazama svojih prethodnika. Ako bi pobednik, koliko da zaplaši pobeđenog, krenuo da priča i preti, čula bi se uobičajena fraza „aha, pa to je progon političkih protivnika“. Pa kad će jednom da se progovori jer kad si na vlasti – ne isplati se jer ti nije u interesu, kad odeš s vlasti postaješ „politički protivnik“ o kome se iz pristojnosti ne govori. Razbiti tu zaveru ćutanja teško je postići samo zakonom. Jer elita vlasti, bilo da je trenutno na vlasti ili u opoziciji, zadržava svoje „duhovno“ jedinstvo: ona je sama sebi najdraža.
U Skupštini se mnogo toga čulo o manama zakona. Nešto će se i popraviti, ali će problem ostati. Jer, nema pozitivne atmosfere. U taj zakon niko ne veruje i kao da se već smislilo kako će biti izigran. Uporno se nije čula prava reč: danas u Srbiji gotovo nema političkog vođe i njegovih bližnjih koji neće prodati svoj deo lovine u javnim službama za svoju ličnu korist, moć i komociju. Niko se nije zapitao zašto ih nema i gde su ljudi od integriteta da ovaj zakon ozbiljno shvate. Možda će kontrolori izvaditi stvar? Možda. Ali njih biraju tako što su bar negde uvezani. Ko će da vaspitava vaspitače, davno je postavljeno pitanje. Zato svako društvo, sâmo za sebe, mora da nađe odgovor kako se vaspitač vaspitava. Odgovor verovatno treba tražiti u šansama kojih uvek ima, ali brzo promiču i brzo se propuštaju. Pošto je zakon o poštenom finansiranju stranaka naručena stvar, možda jednog lepog dana i proradi pod mnogo jačim atmosferskim pritiskom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
