O Hitlerovim pravoslavcima

Dobro je bilo što je tako bilo. Jer, pokazalo se da tu knjigu zaista niko nije pročitao, iako postoji na mnogim jezicima pa i na ruskom. Mi smo na temu Ruske zagranične crkve u beogradskoj Republici objavili mnogo ogleda o toj crkvi, koja je bila kvinslinška crkva u kvinslinškoj državi NDH.

Sadašnje zabune su čak i kod ozbiljnijih publicista, posledica svega toga.

Na čelu HPC našao se episkop Karlovačkog sinoda Germogen koji je ubijen krajem Drugog svetskog rata pod okolnostima o kojima treba da progovore hrvatski istoričari 20. veka. Najveće zabune se tiču poglavara te Ruske zagranične crkve koji se zvao Aleksej Pavlovič Hrapovicki, u monaškom činu poznat kao Episkop Antonije. On je rođen 1863. godine, a umro u Beogradu 1936. godine i sahranjen na Iverskom groblju u Beogradu. Bio je plodan crkveni pisac, napisao je „Dogmatiku“ pravoslavne crkve, i uporedna analiza te „Dogmatike“ i „Dogmatike“ Justina Popovića tek čeka svoga pisca. Hrapovicki je u mladosti poslužio F. M. Dostojevskom kao prototip Aljoše u romanu „Braća Karamazovi“. Godine 1918. on je na saboru RPC dobio najviše glasova za patrijarha, ali je žreb odredio za patrijarha Tihona Belavina. Među njegovim delima najzanimljiviji je „Slovar teološko-filozofskih pojmova iz dela Dostojevskog“. I on je 1922. u Sremskim Karlovcima osnovao Rusku zagraničnu crkvu. Nakon njegove smrti, na čelo te crkve došao je episkom Anastasije, koji je A. Paveliću pozajmio Germogena, svog episkopa, da stane na čelo HPC.

Ova dva imena ne treba mešati, a posebno je pitanje zbog čega sada u Hrvatskoj neki hoće Germogena da proglase za sveca, a neki u SPC u Beogradu hvale episkopa Antonija. U ta pitanja za sada nećemo ulaziti do sledeće prilike, a ove napomene imaju za cilj da se otklone neke zabune. Još jedna napomena: nije nemoguće da i neki etnički Hrvati budu pravoslavci, kao što mogu da budu pravoslavci i Japanci, Bugari, Finci ili Estonci. Problem je u tome što se sada jedna istorijska „replika“ poteže kao sredstvo za oživljavanje aveti prošlosti. Treba dodati i to da Hitlerova verska politika nije bila nimalo naivna – pridobio je na svoju stranu bezmalo sve muslimane, posebno one na Balkanu, a pridobio je i veliki broj pravoslavaca iz Karlovačkog sinoda koji su mu služili kao ideološki štit. U ovom slučaju, u pitanju je politički a ne crkveni problem. Hitler je celokupnu imovinu RPC na teritoriji Rajha ustupio Ruskoj zagraničnoj crkvi koju Moskovska patrijaršija nikada nije priznala.