Oratorijumska paskvila Pakovića

Duh rehabilitacije kvislinga, duh negacije antifašizma jeste duh fašizacije kulture i društva. Ukoliko mu se danas ne suprotstavimo u medijima sredstvima jezika, bićemo primorani da mu se jednog dana suprotstavimo drugim sredstvima i na drugim poljima. Sredinomosamdesetih godina XX veka „slučajem Martinović“ vrtoglavo seubrzava antialbanska kampanja u Beogradu. Gotovo svekulturne institucije najvišeg ranga u Srbiji upetljale su se u tu aferu, tvrdeći da su Albanci zlostavljali Srbina, kao i da je to eklatantan primer uobičajenog odnosa Albanaca prema Srbima: Istina je naravno bila drugačija: Martinović se, naime, povredio flašom prilikom samozadovoljavanja. Što je najzad, bila zvanična verzija događaja. Oslučaju Martinović tih godina je pisala sva jugoslovenska štampa a tog nesrećnog čoveka, brutalno ga zloupotrebivši, književnikMiodrag Bulatović doveo u Udruženje književnika Srbije da bi ga promovisao kao žrtveno jagnje „albanskog terora na Kosovu“.

Ovaj duži citat sadrži stavove koje je u nekoliko tekstova i razgovoraizneo samozvaniveliki dekontaminator i denacifikatorZlatko Paković libretista, narator i reditelj opskurnog božičnogtzv. oratorijuma posvećenog Radomiru Konstantinoviću i njegovoj knjizi Filozofija palanke. Samo neko ko je mogao da iznese ovakav niz proizvoljnostii neobjektivnih ocena mogao je i da se upusti u ovu,na momente, skarednu oratorijumsku avanturu. Na taj način onje gromoglasno oratorijumski najavio njegov bespoštedni obračuna sa nedićevštinom koja se širii preplavljuje kao zlokobna pošastnašu kulturu i društvo. Ali zato jetuPakovićkoji je spreman da svim sredstvimaodbrani Srbiju od navalesrpskog nacionalizma i puzajuće fašizacije.Tipičan komesraski dud na delu.

Može li seozbiljno razgovarati sa ovim tzv. libretistom za koga je Hram svetogSavenajveće javno kupatilo na Balkanu.Za njegajeneupitan rezultatplasiran odstranedržavnekomisije o zločinupočinjenimnad Đorđem Martinovićem, a koju je kontrolisao i usmeravao zloglasni Stane Dolanc (inače pripadnik fašističkih formacija u vreme Drugog svetskog rata) . Alikompilatorstvo i ideološko likvidatorstvo ne prate samo Pakovića već je to zajednička oznaka za celokupnu ideološku i političku grupaciju koja se tako istrajno i zdušno posvetila dekontaminiranju i denacifikaciji srpskog naroda. Ipak mora sepriznati da je Paković uveo značajnu inovaciju u način kako seu našim društvenim prilikama doziraju i organizuju ideološki obračuni i sprovodi beskrupuloznone samo politikantsko harangiranje protiv ljudi koji su se usudili da imaju drugačiji pogled na književnost, umetnost i istorijske događajeu Srbiji. Niko do sada nije, koliko je meni poznato, koristio scensku formu oratorijuma da bi seideološki i lično obračunavao sasvojim neistomišljenicima. To je zaista inovacija vredna svake pažnjejer spada u arsenaltrivijalnostii političkog kiča najniže vrste. A verovatno zadovoljava egzibicionističke porive Zlatka Pakovića, jer on u svom tzv. oratorijumu igra glavnu ulogu, on je libretista, narator i reditelj, samo još nije se oglasio kao bariton, a i toga će biti u njegovim sledećim dekontaminatorskim projektima. Do sad je samo radio tzv. pozorišneeseje, a sada se odlučio da sprovede svoju verzijuobračuna sa onima koji po njegovoj presudi oličavaju duh palankepatrijarhalnosti, srpskog nacionalizma i nacizma.

Svepalanačka Srbija se po, Konstantinoviću, samoniklo i endogeno razvijala, morala se razviti i uvek će se razvijati samo i jedino u nasilničkoj Srbiji, pevaju Pakovićevi izvođači. A on u tzv. libretu kaže da je potpuno pogrešna ocena da je Filosofija palanke pisana da sesrpska kultura prikaže kao palanačka,kako to potpuno pogrešno ocenjuje dr Antonić, ignorišući reči samog Konstantinovića. Ali pevači terciraju i dalje zapevajući kako je srpski nacizam moguć kao i svaki drugi nacizam, a Paković stameno istrajava u tvrdnji da Konstantinović ne tvrdi da je Srbija svepalanačkaniti da se samo u Srbiji duh palanke nužno razvija u nacizam kako to tvrdi Antonić koji demonstrira ignorantski duh prema sadržaju Konstantinovićevog dela i prema istini. Tako je Antonić postao jedna odciljanih meta ovog tzv . oratorijuma u kome senaš dekontaminator obračunava sa njegovim kritičkim stavovimao Filozofiji palanke, koje je on izneo u svojoj opsežnoj i argumentovanoj analizi ove već dugo vremena knjige koja se ne sme dovoditi u pitanje, jer tako se automatski postaje predstavnik nedićevske kulturne politikei zagovornik srpskog nacizma. Naravno, radi se o klasičnom primeru ideološke diskvalifikacije jer svako ko poznaje bogato naučno i publicističko delo Slobodana Antonića znada se radi o autoru koji se služi ozbiljnom naučnom argumentacijom. Ali ljudima koji pripadaju političkoj ideološkoj grupaciji čiji je izraz Zlatko Paković ( bez obzira što seon prikazuje kao apartnilevičar i antifašista)i nije važno, jer oni i ne koriste bilokakvu validnu argumentaciju jer je j njima jedino bitno da njihova ideološka hajka imašto vreći zamah i doseg.

I zaista da li iko ozbiljan može prihvatiti kao umetnički izraz sledeće redove koji se nalaze u ovom psedo – oratorijumu:

Reditelj: „Doktor Predrag Palavestra, akademik, danas pokojni, tvrdio je da Konstantinović Filozofiju palanke piše…“

Pevači: „U duhu stavova Kominterneo „ugnjetačkom“ srpskom narodu, u kojem se najviše neguje malograđanski primitivizam, osornost, hajdučki nacionalizam, mržnja za drugog, popovština, čaki srpskinacizam“

Reditelj: “Duh palanke kod Predraga Palavestre u Konstantinovićevo štivo učitava sopstveno palanačko čitanje kritike palanačkog duha“

Pevači: “U šta god pogleda Duh palanke gleda kao u ogledalo“

Upravo je ova zbrkana i tendenciozno sklepana montaža citata i ovaj tzv. oratorijum pravo ideološko ogledalo u kojem se samozaljubljeno ogleda Zlatko Paković, sveznajući libretista i narator, ispoljavajući svoj komesarski i likvidatorskipalanački duh. Na ovom prekom sudu Pakovića naš znameniti književni istoričar i teoretičar književnosti se optužujeza učitavanje sopstvenog palanačkog duha. A upravo je svojimdelom i društvenim angažmanom Predrag Palvestra pokazao da mu je stran duh palanke, jer on je uvek nastojao da afirmiše najviše estetske i civilizacijske vrednosti koje nosi književnost i nikada nije bio zagovornik nacionalnog ekskluzivizma i populizma, a dobro je znao da iu književnosti dolaze do punog izražaja i smislavrhunske vrednosti koje postoje u svakom narodu pa i u srpskom. Ko god je poznavao i sarađivao sa Palavestrommože da posvedoči da je on bio sušta negacija palanačkog duha i svakog ideološkog jednoumlja.Ali i stameni Zlatko Paković ima i trenutke slabostikada kaže da se može desiti dai njegovi istomišljenici ponekadizgubena trenutak kritičnost – a kritičnost je izraz ljubavi, samipadnu nakratko u vlast duha palanke – Hvaleći Konstantinovićevu knjigu Dragan Velikić je nazvao:

Pevači: „Našim svetim pismom“

Reditelj: „Istovetno o knjizi govori i Filip Fića David“

Pevači: „To je za nas Biblija“

Reditelj: „To je čist infantilizam, a za infantilizam, Konstantinović veli..

Pevači: „Infantilizam je korelativ palanačkom duhu“.

Zlatko Paković nam je u ovom tzv. oratorijumu veoma jasno demonstrirao sve mene i oblike infantilizma. Ali jedino ovaj oratorijumski libretista ne gubi oštricu svoje kritičnostisuprotstavljajući se infantilnostii preterivanjima Filipa Davida i Dragana Velikića kojiu njegovom rezolutnom tumačenju kad govore o Filozofiji palanke, govore kao o našem Svetom pismu.

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ispoljavajući neprestanu ideološku budnost i komesarsku brižnost za očuvanje verodostojnosti misli i dela Konstantinovića on u svojstvu reditelja svoj tzv. oratorijum pretvara u pravu burlesku, jer plasira i svoje pedagoške predloge za provetravanje naše palanačke omladine. Iz njega progovara naša groteskna verzija nepalanačkog Makarenka.

Reditelj: „Vrsna filozofkinja, Branka Arsić tvrdila je da treba da se donese zakon…“

Pevači: „Zakon po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filozofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha“

Ovoj nesvakidašnjoj pedagoško-političkoj inicijativi se egzaltirano pridružio i Zoran Panović, glavni urednik lista Danas (koji je i objavio specijalan dodatak u kome je štampan ovaj tzv. oratorijum) koji nam je otkrio ozbiljnu preporuku njegovog iskusnog kolege Radeta Radovanovića: „Ovo treba u sve škole“. Zoran Panović ipak iznosi svoju dilemu: „Da li je u Rade u momentu bio palanački egzaltiran pomislih. Kasnije sam shvatio suštinu. Da, u sve škole. Ali da umesto soprana Katarine Jovanović i njenih kolega pevaju, ako je moguće Haris DŽinović i Severina. Bilo bi manje hermetično, a možda je još avangardnije – prijemčivo“. Oratorijum je finansiralo Ministarstvo kulture. Tako i treba, kako kaže Zlatko Paković, sva su sredstva dozvoljena kada treba razobličiti palanački duh srpskog naroda, a tu bi i estrada mogla biti od koristi, čak bi imala avangardnu ulogu.

Glavni narator ovog scenskog prikazanija se deklariše kao beskompromisni borac protiv nedićevske kulturne politike koju podstiče i vladajući režim, ali mu nije mrsko da njegovo oratorijumsko iživljavanje finansira Ministarstvo kulture, koje je deo tog nedićevskog talasa u našem društvu. Međutim, stvari postaju belodanije kada znamo da je pozorišni kritičara dekontaminarskog usmerenja Ivan Medenica bio na čelu komisije Ministarstva kulture koje je odobrilo sredstva za ovaj pedagoški projekat, koji treba da uvede novi komesarski uslov za sticanje punoletstva, ali i moralno političku podobnost – obavezno čitanje Filozofije i to sa razumevanjem (što je zaista izuzetno težak i gotovo nepremostiv uslov) i obavezujeće gledanje ovog oratorijuma koji konačno razobličuje srpski palanački duh. Bilo bi veoma zanimljivo i poučno da saznamo koliko je sredstava odobreno za ovu oratorijumsku egzibiciju Zlatka Pakovića. Ali, treba ići u pedagoškim naporima i korak dalje, što pretpostavlja da je neophodno organizovati i prigodne ekskurzije kao bi što više kandidata za sticanje ne palanačkog punoletstva dobilo priliku da se oslobodi palanačkog duha i svoj ispit zrelosti i razumevanja Filozofije Palanke polaže pred oratorijumskom komisijom (bez soprana), kojom će predsedavati i davati uverenja o valjanoj spoznaji duha palanke jedini licencirani denacifikator Zlatko Paković. Bilo bi dobro da se i na stadionima organizuje kolektivno proučavanje Filozofije Palanke, ali i prigodnog sleta koji bi moglo da prati izvođenje ovog tzv. oratorijuma.

U ovom razobručenom libretu koji više liči na očiti primer ideološke brošure u kojoj kao po nekom nepisanom pravilu mora da postoji i obračun sa Dobricom Ćosićem i to u delu teksta naslovljenim kao Anatomija nacionalističkog morala (inspiracija je verovatno potekla od teksta druga Đide – Duhovi slučaja Dobrice Ćosića.) On je ovde prikazan kao glavni žrec srpskog nacionalizma koji se ogleda u njegovom književnom i publicističkom opusu.

Reditelj: Taj primer je ideal-primer duha palanke kao duha nacionalizma. Nije nimalo slučajno da nacionalisti upravo Dobricu Ćosića smatraju…

Pevači: Ocem nacije, ocem nacije

Reditelj: Kao što, nimalo slučajno, glavnog srpskog kvislinga, MiIana Nedića smatraju…

Pevači: Srpskom majkom, srpskom majkom

Povezivati na ovakav beskrupulozan i bestidan način Dobricu Ćosića i Milana Nedića, očiti je primer neprimerene ideološke ostrašćenosti, neobjektivnosti i političke diskreditacije, što je i osnovi ovog tzv. oratorijuma i to ne samo kada je u pitanju delo Ćosića. Ali za ovog glavnog naratora i libretistu je jedino važno da njegovo otkriće srpskog nacionalizma u delu Dobrice Ćosića predstavi kao negaciju najznačajnijih vrednosti i najboljih svojstava srpskog etosa – slobodarstvo, individualnost, pravdoljublje, dostojanstvo – služeći se pri tome istrgnutim citatima kao krunskim dokazima da u samom nacionalizmu nema nikakvog nacionalnog svojstva. U nategnutom tumačenju Zlatka Pakovića, jedino je Filozofija palanke najsrpskije teorijsko delo (originalno tumačenje i autentični govor na srpskom jeziku, istraživanje univerzalnog antropološkog fenomena palanke, koristi iskustvo otpora palanci). U Ćosićevom nacionalizmu nema ničega srpskog, jer u njegovim nacionalističkim delima nema nikakvog nacionalnog srpskog svojstva. On koristi iste floskule kao što ih koriste i drugi nacionalisti svih vremena i podneblja. Ovako iznete ocene Zlatka Pakovića su ogledni primerak najbrutalnijih ideoloških deiskvalifikacija, podstaknutim jedino težnjom da se u potpunosti poništi i obesmisli celokupno delo Dobrice Ćosića koji je svoj veliki i značajni književni i publicistički opus posvetio istraživanju i tumačenju sudbine srpskog naroda u vremenima u kojima je on bio izložen veoma teškim iskušenjima i istorijskim izazovima. On je znao sve vrline i mane naroda iz kojeg je ponikao i često je zapisivao teške, gorke i opominjuće reči o srpskom narodu, ali to ne može da umanji značenje njegovog literarnog dela kako to bez ikakvih argumenata pokušava da čini Zlatko Paković. On je samo izraz jedne jasno profilisane ideološke i političke grupacije koja smatra da ima monopol na iskazivanje istine o srpskom narodu koji nije čitao Filozofiju palanke (i zato nije dosegao punoletstvo) ali jest knjige i eseje Dobrice Ćosića, što je za njih neoprostivo nepočinstvo. Nesumnjivo je da će književno delo i društveni angažman ovog pisaca i dalje biti predmet osporavanja i različitih kontroverzi i on sam je toga bio svestan što se može videti iz njegovih zapisa.

Zato se Paković i javlja kao demijurški libretista koji ima kao svoju zacrtanu ideološku misiju i opsesiju da srpski nacionalizam pročisti u svom oratorijumskom purgatorijumu. Zato se on i služi istrgnutim citatima (jer sva su sredstva dozvoljena u borbi protiv srpske zatucanosti) kako bi dokazao svoje glavno ideološko stanovište o neizlečivom palanačkom duhu srpskog naroda u kome se negira svaka ideja slobode, individualnosti, pravdoljubivosti i vrednosti ljudskog života. Jer bespredmetno, sentimentalno hvaleći srpski narod nacionalizam kastrira eros stvaralaštva i eros plodnosti uzvikuje poletni, ali duboko zamišljeni libretista Zlatko Paković

Reditelj: „Eto zašto se nacionalisti rado lako razbacuju brojem budućih ubijenih mladića za nacionalnu stvar. Doktor istorije Milorad Ekmečić tvrdio je da je Srbija spremna da za ostvarenje njegovih nacionalističkih težnji da 250.000 života“

Pevači: „Kako bahato raspolaganje tuđim životima, kakvo rasipanje stotine hiljada života onih koji su tek počeli da žive! Kakva mržnja prema životu!“

Pored više hiljada stranica epohalnog dela u oblasti istorijske nauke Paković, služeći se montažom samo njemu potrebnih citata navodi samo jednu apokrifnu rečenicu Milorada Ekmečića, nastojeći da ga prikaže kao čoveka spremnog da za svoje nacionalističke nazore žrtvuje stotine hiljada mladih života. NJemu očigledno nije dovoljno što je Dobricu Ćosića izložio najprizemnijoj ideološkoj harangi već u to svoje hajkačko oratorijumsko kolo uvlači i jednog od najznamenitijih srpskih istoričara koji je doživeo veoma tešku sudbinu u Sarajevu, kada je bio neposredno ugrožen njegov život. Ali to nije predmet pažnje velikog demistifikatora i naratora Pakovića, a ni tu se njegova paškvilantska hajka ne zaustavlja. Jer se on brine i o zaostavštini Radomira Konstantinovića – i zato sledi njegovo opskurno i do sada retko viđena difamacija i diskvalifikacija Gojka Tešića.

Reditelj: „Palanka je osvetoljubiva i lukava. Lukavstvo je njena inteligencija. Lukavstvo je inteligencija opasnih budala. O pisanoj zaostavštini Radomira Konstantinovića brigu vodi Gojko Tešić, urednik izdanja i promotor Sabranih dnevnika, Dobrice Ćosića“

Pevači: „I došao je na Konstantinovićeva vrata, posle njegove smrti odmah, Gojko Tešić, Gojko Tešić, doktor, književnosti strvinar, sarkastični sentimentalac, sentimentalni sarkastičar, član Saveta za očuvanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića, došao da pokupi zaostale Konstantinovićeve spise. Da ih sredi, da ih zatvori u rečnik, da govor pretvori u mrtvu reč“.

Reditelj: „Gojko Tešić, u poslednje vreme, duh palanke proslavlja svojim otvorenim pismom Aleksandru Vučiću“

Zlatko Paković je i ovu priliku iskoristio da oratorijumski uglazbi svoje stavove iznete u tekstu „Novo srpsko udvorištvo“ objavljenog u listu Danas 21/ 22. septembra 2013. kada je došlo do čistke u uredništvu Službenog Glasnika, nakon dolaska na čelo ove kuće nezaobilaznog saputnika svake vlasti Radoša Ljušića. NJegovo upravljanje ovom firmom neslavno je završilo, što je u pismu Aleksandru Vučiću i predvideo Gojko Tešić, ukazujući na potrebu da se spreči devastiranje dotadašnjeg delovanja Službenog Glasnika kao uglednog izdavača, u kome je radila izuzetno ugledna urednička ekipa. Međutim, za Zlatka Pakovića Tešić je samo urednik izdanja sabranih dnevnika Dobrice Ćosića, sarkastični sentimentalac, sentimentalni sarkastičar, književnosti strvinar, emanacija duha palanke, čuvar intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića. Ali svako ko iole pažljivije prati našu intelektualnu, književnu i društvenu scenu zna izuzetnu vrednost opusa Gojka Tešića u oblasti književne istorije, teorije avangardne književnosti i uređivačkih poduhvata koji su menjali ustaljene predstave o našem književnom i političkom životu. Njegova bibliografija već sada obuhvata desetine stranica, a teško je izdvojiti izdavačke i književno istorijske poduhvate koji danas čine nezaobilazni međaš u našoj kulturi i književnosti. Pri tome treba reći da Tešić nije tek uzgredni saputnik Konstantinovića već je on uvek isticao literarnu vrednost njegovog dela i navodio veliki uticaj ovog pisca na njegovo shvatanje književnosti i kulture. Zato je velika pogodnost i stvarni garant da će zaostavština Konstantinovića biti u pravim rukama i da će ono biti dostojno i profesionalno obrađeno i predstavljeno ako se o njoj bude starao i Gojko Tešić.

Zar voluminozna sabrana dela Stanislava Vinavera može da sačini književnosti strvinar ili stvaralac i pregalac koji je spreman da uloži svoj nesebični trud u izdavački poduhvat koji je trajao gotovo dve decenije. A što se udvorištva tiče, upravo je Gojko Tešić istinski primer književnog poslenika koji je uvek bio spreman na stvaralački izazov, otpor, pobunu i odbranu temeljnih ljudskih, moralnih i stvaralačkih načela što uvek uključuje i plaćanje često teške cene za takav angažman. A Tešić je tu cenu uvek bio spreman da plati, a plaća je i danas. Veoma je poražavajuće za našu intelektualnu zajednicu činjenica da se povodom ovog izuzetno nedostojnog i denuncijantskog načina obračunavanja sa Tešićem nije oglasilo nijedno strukovno književno udruženje, PEN centar, ali ni mnogobrojni često veoma grlati borci i borkinje protiv govora mržnje i promovisanja političke nekorektnosti. Gojko Tešić očigledno ne pripada ovom zatvorenom posvećenom jatu zato je sasvim prihvatljivo da bude izložen najprljavijim napadima na stranicama lista koji se zalaže za slobodu mišljena, toleranciju, poštovanje građanskih vrednosti i zaštitu ljudskog dostojanstva. Istine radi treba reći i da Gojko Tešić nije bio urednik serije tribina o prećutanim i zaboravljenim piscima koje je organizovalo SKD, jer je tu dužnost obavljao književnik Dejan Simonović.

Ali Zlatko Paković je u svom tzv. oratorijumu dao dovoljno dokaza da činjenice za njega nemaju veliku vrednost, jer njemu je jedino važno da specifičnom montažom citata i ispraznih efekata nastavi hajku na ugledne predstavnike našeg kulturnog i naučnog života. On je mogao da unese u svoj tzv. oratorijumsku naraciju tekst Radomira Konstantinovića koji je prigodno napisan povodom smrti Josipa Broza Tita, gde se njegova misao poredi sa hegelovskim filozofskim dometima. To je bio očiti primer udvorištva, ali to bi narušilo dignitet i pedagoški značaj Filozofije palanke, o kome toliko brine oratorijumski nadahnuti Zlatko Paković

Veoma je indikativno da je pored izuzetno povoljne kritike Gorana Cvetkovića objavljene na stranicama Danasa i zagrebački tjednik Globus doneo recenziju ove predstave koju je napisao Teofil Pančić. U tekstu Filosofija palanke kao glazbeni oratorijum okupila je vedete liberalne Srbije je rečeno da je beogradski pisac i kritičar Zlatko Paković na neobično efektan način uprizorio najpoznatiji filozofski tekst Radomira Konstantinovića. On je ukazao na izuzetan značaj ovog apartnog oratorijumskog igrokaza u obračunu sa srpskim nacionalizmom pri tome navodeći sve teškoće koje prate čitanje ovog filozofskog dela. Zato je tu nazočan apartni Paković da nam zorno rastumači kao reditelj – libretista i narator svu pogubnost pada srpskog naroda u varvarstvo i srpski nacizam. Ali on se i podsmehnuo kako kaže Pančić onima koji stvaraju pravi kult od knjige Filozofija palanke i sve to „funkcionira kao primerena demonstracija zaigranog kritičkog duha, s posrnućem samo u završnoj epizodi kad se obrušio na književnog istoričara Gojka Tešića, s optužbama koje su pregromoglasne za svoje minorne povode, najblaže rečeno“.

Čak se i pored demonstracije razigranog kritičkog duha i stamenom i libretisti-naratoru Zlatku Pakoviću desi da se preigra kako to sa mnogo tankoćutnosti i snebivanja kaže Teofil Pančić. Ali ovaj tzv. božićni oratorijum posvećen Radomiru Konstantinoviću nije nikakva razigrana demonstracija kritičkog duha već očiti primer ordinarne i prizemne ideološke i politikantske paškvile koja je imala za osnovni cilj obračuna sa ljudima koji nisu delili i ne dele ideološki zanos i ostrašćenost Zlatka Pakovića u njegovom pohodu i na srpski nacionalizam i njegov palanački duh. On je sam o jasno demonstrirao poznatu pojavu da čovek često postaje upravo ono protiv čega se tako istrajno i ostrašćeno borio. Rušeći svet palanke Zlatko Paković postaje ovim pseudooratorijumom zarobljenik svojih političkih opsesija i mesijanskog nastojanja da izađe iz kruga palanke čiji je zatočenik već uveliko postao.

*Autor je programski direktor Centra za proučavanje informacionih tehnologija