Ostareli tetrebi srpske politike

Prema Brukeovom mišljenju (koje je kasnije izrodilo takozvanu „psihodinamičku psihoterapiju“, ali iz koje je Frojd razvio i psihoanalitičku metodu, prvi i drugi fizički princip termodinamike, koji se odnose na energiju i princip konzervacije energije, u punoj meri se mogu primeniti na žive organizme, pa i ljude.

Termodinamički principi, primenjeni u psihologiji, podrazumevaju da smo svi mi energetski sistemi, i da se rukovodimo načelom konzervacije, očuvanja, energije. To znači da nam izvesne stvari omogućavaju da „dopunimo“ svoju energiju, dok je na druge stvari trošimo, ali tako što nastojimo da je trošimo što manje, dakle da do cilja dolazimo što lakšim putem. Frojd je kasnije kao osnovne izvore energije naveo agresivni i seksualni impuls, pa je na tome građen dobar deo psihologije i psihoterapije sve do sredine prošlog veka.

Frojd, međutim, nije u potpunosti razradio moguće devijacije energije kada su seksualni ili otvoreno agresivni izvori zaprečeni ili zamućeni. Jedna od najvažnijih takvih devijacija u javnoj sferi je dinamika vlasti, koja, kako se čini, za mnoge političare predstavlja veći erotski podražaj od same seksualnosti (možemo samo nagađati zašto i otkud). Problem sa takvom opsednutošću vlašću, nalik mladim tetrebima opsednutim polnim nagonom, nastaje kada čovek uđe u neke „ozbiljne“ godine, pa mu više ne priliči da se ponaša kao mlad tetreb. Prosto, on tada i izgleda i ostavlja utisak kao – ostareli tetreb.

Nedavno, gledam jednog poznatog umetnika koji se, pod stare dane, oženio dvadeset godina mlađom ženom, kako komentariše na televiziji aktuelna zbivanja u svetu umetnosti. Čovek poznih srednjih godina, mladalački ošišan, u pantalonama sa džepovima na nogavicama i u beskrajno smešnom sivom mladalačkom „đubretarcu“, sa sve kosim džepovima na grudima, pokušava, već umornim mišićima lica, da „veselo i dečački“ govori o stvarima koje su davno prestale da ga zanimaju. Dok je, sa društvene tačke gledišta, ovakav slučaj, osim što je zabavan, u suštini nepoželjan (jer narušava optimalna načela koja u biološkom smislu daju porodici najveće izglede na uspeh, a pre svega deci), on je daleko normalniji od onoga što se dešava kada polni nagon dobije svoje devijantne forme u politici. Pomenuti umetnik u đubretarcu pokušava da svoju zamiruću energiju obnovi podsećanjem na mlađe dane i odnosom sa mnogo mlađom partnerkom, što može biti degutantno, ali u suštini je, bar sa njegove tačke gledišta, razumljivo.

Aberacije polnog nagona u politici, međutim, pokazuju daleko više zabrinjavajuće manifestacije. Političari u fazi biološkog zalaska koji se, ne videći urušavanje sopstvenog dostojanstva, besprimerno udvaraju osiromašenim radnicima i danas već radikalno „pauperizovanom“ gradskom stanovništvu (da se poslužimo starim marksističkim terminom), obećavajući „novi početak“, „ovaj put stvarno“, počinju da doživljavaju sopstvenu energiju kao noseću za celo društvo. Ljudi koji bi, u većini slučajeva, da nisu u politici, bili na potpunoj društvenoj margini, razvijaju, svaki u svojoj manje ili više mikrosredini, pravi „kult ličnosti“. Kada je reč o muškarcima, a u Srbiji je to uglavnom slučaj, taj kult se svodi na kult „alfa mužjaka“. Nažalost, da bi neko ko je po svojim biološkim i psihološkim karakteristikama objektivno „gama mužjak“ igrao ulogu „alfa mužjaka“, on se mora okružiti onima u odnosu na koje zaista deluje kao „alfa“, a to su dve kategorije svite: muškarci iz kategorije „sigma“ mužjaka (region pred kraj grčkog alfabeta), i žene iz kategorije „alfa“ ženki, koje onda, „gama mužjaku“, dodatno daju „zakrivljeno ogledalo“ ka slici „alfa mužjaka“.

Sva ta svita, onda biva opremljena raznim ovlašćenjima, skupim firmiranim odelima, svakojakim „legitimacijama“ i drugim oruđima koje drže u rukavima, za pojasom, i u fiokama, tako da cela „elita“, u slučaju da se među njom pojavi neko ko se iznenada prodere: „Car je go!!!“, može brzo da se baci na „vikača“ i dokusuri ga čime god stigne. „Alfa mužjak“ tada slavodobitno stane pred kamere sa nogom na mrtvom „vikaču“, kao nekada drug Tito sa medvedom ustreljenim pred njegovim nišanom iz desetak pušaka „drugova“ iz pratnje. Sladak ukus nedodirljivosti, nepobedivosti i moći tada dodatno preplavi ustalasale hormone nekada uspavanog „gama mužjaka“. To je, u stvari, motivacija za bavljenje politikom na Balkanu.

Kada ste, recimo, lekar, a bavite se politikom, pri čemu se medicinom ili nikad niste ozbiljno bavili ili ste to činili „usput“, maniristički, prilično je jasno gde vam je mesto u medicinskoj profesiji. Isto se odnosi i na većinu ostalih profesija (a u nas ima i dobar broj političara bez profesije). Ako vam, pri tome, slabe frojdovski izvori energije, kako seksualne, tako i agresivne (ulazite pomalo u godine, ravnoteža estrogena i testosterona se menja na štetu vaše pojave i samosvesti), vi ste odličan kandidat za metode samopomoći koje su zasnovane na principu „od spolja ka unutra“. Ta metoda je poznata kao bihejvioristička psihoterapija.

Menjate okolnosti svog života, svoje ponašanje, a samim tim menjate i način na koji se osećate, i postajete jedan „termodinamički sistem u ravnoteži“. Udobna odela, neograničeni budžeti za putovanja i odsedanja u najboljim hotelima, ludačka vožnja u limuzinama dok se pred vama u panici sklanjaju izanđala vozila vaših istraumiranih i osiromašenih građana, mogućnost da zaposlite celu rodbinu i sve prijatelje i da se osvetite kome hoćete – sve balkanski atributi vlasti – izvanredna su sredstva psihoterapeutske samopomoći koja od ostarelog i nikome potrebnog tetreba čija je jedina korisna upotreba, eventualno – za supu, u njegovim sopstvenim očima, kao onaj đubretarac, mladalačka frizura i „mejk-ap“, čine ponovo mladog, „termodinamički napunjenog“, atraktivnog – istina, i dalje tetreba.

U poređenju sa ovom populacijom pacijenata, đubretarac onog nesrećnika sa ženom koja bi mu mogla biti ćerka – deluje gotovo dečački nestašno.