Otkud epidemija zika groznice

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Van pažnje šire javnosti ostale su i lokalne epidemije zika groznice, prva na pacifičkom arhipelagu Jap Pacifiku 2007, sa više hiljada obolelih, a zatim niz sličnih epizoda u jugoistočnoj Aziji i Africi.

Ni epidemija u Brazilu, prepoznata još u maju 2015, nije odmah izazvala uzbuđenje van medicinskih krugova. Situacija se sada naglo izmenila iz tri razloga. Prvo, uočen je moćan epidemijski potencijal zaraze koja se u kratkom periodu proširila na znatna prostranstva, tako da se očekuje da u Novom svetu ostanu pošteđene samo dve zemlje, Čile i Kanada, u kojima nema prenosilaca – dvaju vrsta komaraca iz roda Aedes (jedan se naziva egipatskim, a drugi tigrastim).

Drugo, Brazilom istovremeno haraju tri epidemije prenošene istim komarcima. Pored zika groznice, tu su činkungunja, koja može da ošteti zglobove i denga, sklona izazivanju krvavljenja i, eventualno, komi. Nedostaje još samo da se iz već postojećih, trenutno mirnih žarišta aktivira žuta groznica, kao najopasnija zaraza prenošena istim putem (prevashodno egipatskim edes komarcima), pa da se zaokruži krajnje zabrinjavajući apokaliptični scenario.

Treći razlog je pojava teškog urođenog oštećenja poznatog kao mirkocefalija, ispoljenog smanjenim obimom glave i moždanom zakržljalošću. Ovaj poremećaj je ranije u celom Brazilu opisivan kod svakog 20.000-og, a sada kod svakog 500-og novorođenčeta. Mnogi na te brojeve gledaju s rezervom, jer je prvi nerealno nizak, a drugi je možda „naduvan“ (u svetu se mikrocefalija beleži jednom na oko 850-5.000 porođaja). Kako u prethodnim epidemijama nije uočavana učestalija pojava mikrocefalije, sumnja se da bi na njen nastanak, pored ili čak mimo zika virusa, uticao (i) neki drugi činilac. Moguće je da je zika groznica udružena i sa jednom vrstom paraliza, poznatom kao Gijen-Bareov sindrom.

Uznemirenje izaziva okolnost da samo jedna od pet osoba zaraženih zika virusom ispoljava primetne znake infekcije (ospu, bolove u zglobovima, temperaturu, crvene vežnjače). To znači da najveći broj trudnica za svoje minulo zaražavanje sazna tek kada se porodi. Tada ni naknadna dijagnostika nije sasvim pouzdana.

Postavlja se pitanje kakav značaj za Srbiju imaju četiri navedene bolesti. Osnovni uslov za njihovo prenošenje je postojanje odgovarajućih vrsta komaraca. Kod nas se poslednjih godina otkriva tigrasti komarac, kao jedan od njihovih prenosilaca, mada još uvek u izrazito malom broju.

Najopasnija među navedenim zarazama, žuta groznica, tipična je bolest tropa. Dešavalo se da dovede do epidemije ograničenog obima na samom jugu Evrope, ali samo do 40. uporednika, koji ne doseže do Soluna. Zika groznica nije ni dotle stigla, a svi do sada oboleli Evropljani zarazili su se daleko od svojih kuća.

Međutim, denga i čikungunja su se tokom poslednje decenije javile u nekim mediteranskim zemljama, uključujući Hrvatsku. Naši susedi su prve tigraste komarce uočili 2004. u okolini Zagreba, a 2010. imali su epidemiju denge na Pelješcu i Korčuli. Danas su prenosioci ove zaraze prisutni duž velikog dela jadranske obale. Nije isključena ni teoretska mogućnost da se za prenošenje nabrojanih bolesti pokažu sposobnim još neki komarci iz roda Aedes (kod nas ih ima više vrsta, a poznati su kao rečni komarci).

Jedna druga vrsta komaraca, nazvana kućnim (stručno: Culex), u toplijim delovima sveta prenosi niz neugodnih bolesti, između ostalih filarijazu ili slonovsku bolest, odgovornu za deformacije delova tela u kojima paraziti začepe limfne sudove. Kod nas su te sitne krvopije uvek važile samo za dosadnu napast, ali poslednjih godina prenose zapadnonilsku groznicu.

Dodajmo da još uvek imamo malarične komarce iz roda Anopheles, ali smo malariju srećom iskorenili, a zdravstvena služba preduzima mere da od obolelog putnika, zaraženog u dalekom svetu, ne započne ponovni ciklus prenošenja ove „kraljice tropskih bolesti“.

Među laicima se u komarce svrstavaju i sitniji insekti iz roda Phlebotomus. Oni su duž Jadrana, ali i na području Srbije, prenosili tri zaraze – papatači groznicu, kožnu lajšmanijazu (orijentalni čir) i kala-azar. Uzgredni efekat suzbijanja malarije bilo je znatno proređivanje gustine njihove populacije.

Ako bismo pristupili nezahvalnom poslu proricanja budućnosti, zaključili bismo da žute groznice još dugo neće biti u Srbiji, a da epidemije malarije, osim mogućih kratkotrajnih epizoda, nisu realna opasnost sve dok nam funkcioniše zdravstvena služba. Međutim, zapadnonilska groznica je već među nama, a ostale pobrojane zaraze mogle bi da joj se pridruže u dogledno vreme. To nije neposredna opasnost većih razmera, bar dok se ne poveća broj tigrastih i papatači komaraca.

Ostaje, na kraju, odgovor na pitanje zašto se pomeraju granice rasprostranjenosti insekata koji su ranije imali svoja geografski omeđena i stabilna staništa. Glavni krivac je čovek sa svojim bezobzirnim narušavanjem ekološke ravnoteže – krčenjem šuma i širenjem svojih naselja, stvaranjem velikih vodenih akumulacija, gradnjom kanala za navodnjavanje i, ne na poslednjem mestu, svojim doprinosom globalnom otopljavanju.

Kada je reč o proglašenju vanrednog stanja, njegovo uvođenje u isključivoj je nadležnosti pojedinih zemalja. Svetska zdravstvena organizacija je 1. februara proglasila tzv. narodnozdravstvenu hitnost međunarodnih razmera. Time se skreće pažnja na poremećaj zdravlja koji prelazi državne granice, a dovoljno je ozbiljan da zahteva udruženo angažovanje u svetskim razmerama.

LJudski i finansijski resursi se usmeravaju na takav problem, pa su i rešenja izglednija. Ima se u vidu nadzor nad bolešću i suzbijanje njenog prenošenja, ali i napori da se pronađu lek i vakcina. Sada postoji samo vakcina protiv žute groznice za ljude (i protiv zapadnonilske groznice za konje), a lečenje se za sve nabrojane virusne zaraze svodi samo na olakšavanje simptoma (na raspolaganju su preparati za sprečavanje i lečenje malarije, ali je njen uzročnik parazit).

Stimulacija istraživanja pružiće i dokumentovan odgovor na sumnje da je, s jedne strane, iz laboratorije pobegao veštački „nabildovan“ supervirus, a s druge strane, da su za sve krivi genetski modifikovani komarci. Pristalica teorija zavere bilo je oduvek, ali ranije, recimo, za sidu, niko ozbiljan nije se ni trudio da ih razuveri. Danas, međutim, intervencije u genomu učinile su da je i jedno i drugo, bar teoretski, moguće, ma koliko zvučalo neverovatno, pa je potrebno pružiti potrebne argumente.

* Autor je profesor univerziteta, epidemiolog