Paušalni i netačni podaci Ministarstva prosvete

Ako su krenuli u računanje obima potencijalnog tržišta, predstavnici ministarstva su u skladu sa svojim doktorskim titulama morali da istraže i prezentuju i činjenicu da je procenat kupovine udžbenika prosečno 37 odsto za naslove koji su već bili u upotrebi, a 78 odsto za potpuno nove naslove (što je oko 10 odsto naslova).

U skladu sa ovim činjenicama, tačna informacija koja može da se proveri na sajtu APR-a (poslednji dostupni za 2014. godinu za sve izdavače udžbenika) jeste da je najvećih 12 izdavača udžbenika u 2014. godini imalo ukupan prihod 21 milion EUR i nikako ne može da dođe do 49 miliona koje projektuju eksperti Ministarstva prosvete. Sa svim ostalim izdavačima koji su imali licencu (ali njihov prihod nije samo od udžbenika, pošto izdavači imaju i druga izdanja) ovaj iznos dolazi do 26 miliona EUR. Ovaj iznos nije zarada kako pogrešno izjavljuju predstavnici Ministarstva prosvete već prihod kojim se pokrivaju troškovi razvoja, proizvodnje i prodaje.

Istina je i to da izdavači oko 25 odsto svojih neto prihoda vraćaju u državnu kasu kroz PDV, poreze i doprinose na plate zaposlenih, poreze i doprinose na autorske honorare. Od ovog novca i zaposleni u Ministarstvu prosvete primaju svoje plate. Od novca koji privreda kroz poreze uplaćuje u budžet finansiraju se i plate nastavnika, obnova škola, bolnica, putevi, zdravstvo i još mnogo toga. S druge strane, onaj procenat potencijalnog tržišta koji se ne „slije“ izdavačima „sliva se“ u sivu ekonomiju, ulične prodavce polovnih udžbenika i fotokopirnice koje bespravno fotokopiraju udžbenike. Ulični prodavci i fotokopirnice ne plaćaju autorima honorare ni državi poreze i doprinose, niti ulažu taj novac u razvoj novih savremenih nastavnih sredstava. Zato ne razumem zašto zaposleni u Ministarstvu prosvete uporno u svom dvogodišnjem mandatu napadaju izdavače udžbenika. U drugim zemljama ova kreativna industrija je visoko cenjena pošto ulaže u podizanje kvaliteta učenja i postignuća učenika. U drugim zemljama ministarstva prosvete i privrede vode računa o tome da ne postoji nelojalna konkurencija u vidu sive ekonomije koja ugrožava ovu industriju. U drugim zemljama izdavači udžbenika i Ministarstvo prosvete su partneri.

Pitanje je šta su pomoćnik ministra Milovan Šuvakov i državna sekretarka Zorana Lužanin u svom dvogodišnjem mandatu učinili da se izmeni i osavremeni nastavni program i da se na taj način suštinski smanji sadržaj i olakša đačka torba. Umesto da zavrnu rukave i bace se na težak posao promene sadržaja očigledno im je mnogo lakše da krive druge i izmišljaju netačne podatke da su oni nekim svojim aktivnostima uštedeli roditeljima 18 miliona EUR.

Autorka je direktorka Izdavačke kuće KLETT iz Beograda