Pljačkanje „po zakonu“

U odbranu penzionera od zahteva za smanjenje penzija jedino se oglašavala PUPS i opstajanje sadašnjeg nivoa primanja branila stavom da je to kategorija stanovništva koja u ovom ekonomski teškom momentu za Srbiju izdržava ne samo sebe, već i članove porodice, pa je neosnovano raspravljati o smanjenju istih.

Stalno prozivanje penzionera i licitiranje o potrebi da se penzije smanjuju u rasponu od 10 do 20 odsto jer će se navodno na taj način, između ostalog, sprečiti grčki scenario, naterala me je da prezentujem određene argumente koji se iz meni do sada nepoznatih razloga skrivaju i neistinito prikazuju u javnosti, koja se na taj način obmanjuje. O čemu je reč?

Srbija je nakon donošenja Ustava 1990. godine, u državi koja je nastala nakon raspada Jugoslavije, Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju regulisala prava po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja saglasno načelima koja su važila kako u bivšoj Jugoslaviji tako i u državama EU. Odredbama ovog zakona jasno su postavljena načela na kojima se zasniva penzijsko i invalidsko osiguranje, pa je i regulisano: da se obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje obezbeđuje na osnovu rada i na načelu uzajamnosti prava na penziju kao i druga prava po ovom osnovu; da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine i obima ulaganja sredstava za penzijsko i invalidsko osiguranje; da sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje obezbeđuju osiguranici i poslodavci u skladu sa zakonom, i da se sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje i prava iz ovog osiguranja ostvaruju u republičkim fondovima za penzijsko i invalidsko osiguranje, kojima upravljaju sami osiguranici. Odredbama ovog zakona detaljno je regulisana i organizacija i finansiranje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Republičkog fonda samostalnih delatnosti i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika.

Iz navedene zakonske regulative sasvim nesporno proizilazi da sredstva za penzije obezbeđuju sami zaposleni i to putem izdvajanja u određenom procentu od svoje zarade koju ostvaruju tokom rada. To znači da se sredstva za isplatu penzije ne formiraju iz sredstva koje država obezbeđuje, već su to sredstva koja su sami zaposleni obezbedili, kroz izdvajanje u određenom procentu tokom rada, a u cilju ostvarivanja utvrđenih prava u momentu kada steknu uslove za starosnu penziju ili neke druge slučajeve. Dakle, u slučaju sredstava za isplatu penzija ne radi se sredstvima koja se po svojoj prirodi obezbeđuju u budžetu države niti su to budžetska sredstva. Postavlja se osnovno pitanje: zašto se isplata penzija iz fondova penzijskog i invalidskog osiguranja u koje su zaposleni uplaćivali doprinose, suprotno Zakonu, u jednom momentu prenosi u budžet i penzije tako postaju budžetska stavka?

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje, nužno je prethodno utvrditi odgovore na sledeća pitanja:

1) Ko je odlučio i zašto da doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, suprotno Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, postanu kategorija javnih prihoda, odnosno budžetska stavka i da se uplaćuju u budžet?

2) Šta se dogodilo sa sredstvima iz tri fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – zaposlenih, samostalnih delatnosti i zemljoradnika, u momentu donošenja Zakona o javnim prihodima i rashodima?

3) Koji iznos sredstava se u tom momentu nalazio u ovim fondovima i na šta su ta sredstva koja su zaposleni odvajali od svog rada utrošena?

4) Iz kojih razloga su Zakonom o PIO ukinuti fondovi samostalnih delatnosti i zemljoradnika?

Pitanje je isuviše ozbiljno da bi vlast preko ovakve nezakonitosti uopšte smela da pređe. U pitanju je novac koji su sadašnji penzioneri, njih 1,7 miliona, od svog rada, tokom svog radnog veka, izdvajali da bi sebi obezbedili starosnu penziju. Taj novac je neko, koristeći se pozicijom vlasti, uzeo za ne zna se koje potrebe. Da bi se prikrilo nezakonito uzimanje tuđeg novca, napravljena je konstrukcija da se isplata penzija vrši preko budžeta. I na kraju, sada se traži spremnost penzionera da pristanu da se ono što su od svoje zarade odvajali da bi sebi obezbedili mirnu starost umanji za 10 ili 20 odsto. Kakvo ime zaslužuje ovakva rabota i koga to ova država štiti?

Da li će ova vlast ovo pitanje otvoriti u svojoj suštini i uzeta sredstva iz fondova vratiti zajedno sa pripadajućim kamatama, test je kapaciteta ove vlasti ne samo da zaštiti pravo na pošteno stečenu penziju svakog građanina – penzionera, već i da se suprotstavi svakoj vrsti kriminalizacije bez obzira na to u kom vremenu je ona nastala i od strane koga je vršena. U društvima koji se temelje na vladavini prava ovo je osnovna dužnost države.

Autorka je advokatica, bavi se privrednim pravom