Poskupljenja i odgovornost Vlade

Na upozorenje sindikata da će pozvati radnike na proteste ukoliko Vlada ne preduzme mere da cene vrati na pređašnji nivo ili pak poveća plate i cenu rada, vlast odgovara da je nemoćna, niti sme da se meša, izuzev bezcarinskog uvoza, jer tržište i ponuda i tražnja određuju cene.

Ali, koga to poziva sindikat? Radnike, koje? Ako misli na one kod privatnih poslodavaca, kakav je Zakon o radnim odnosima i njihova pozicija oni ne smeju ni reč da kažu a ne da izađu na ulice. A onih proizvodnih, koji stvaraju novu vrednost, svakim danom je sve manje. „Nameštenici“ u državnoj upravi, lokalnim samoupravama i javnim preduzećima, gde su lepo, ponajviše „partijski smešteni“, a ima ih i te kako prekobrojnih, zašto bi i protestvovali kada im je baš lepo sa platama znatno većim od onih u realnom sektoru. Prosvetari zapretiše štrajkom, a Vlada otpuštanjem prekobrojnih i eto pat pozicije. Dakle, gospodine/druže Orboviću vidi šta ćeš sad?.

Da li ima neko u ovoj zemlji da na proteste pozove onih nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, Krkobabićeve penzionere (on ih uteši sa dva odsto i 4.000 dinara), poljoprivrednike i seosku sirotinju? One koji su na margini društva i kojima se servira priča o EU, KiM, raspletu političke borbe u DS i još mnogo toga što se, kako reče jedan od tih funkcionera, „ne maže na hleb niti sipa u traktor“.

A, da li ima boljih rešenja od onih koje nudi Vlada? Ako se hoće, i posebno ako se zna, uvek ima. Evo samo nekih podsećanja i sugestija.

Da li Vlada zna kako strani trgovinski lanci posluju u Srbiji, kako formiraju cene i kako utiču da proizvođači i uvoznici, njihovi dobavljači, formiraju svoje nerealno visoke cene? Kada bi to znala, manje bi se branila izlizanom neoliberalnom floskulom da država ne može da utiče na formiranje cena i maržu, jer, eto, tržište je svemoćno i „nevidljiva ruka“ će to sve dovesti u red. I hoće, ali preko leđa građana. A u monopole i kartele Vlada ne sme da se meša, jer, eto, tu su, bože moj, nezavisna regulatorna tela. Srpsko nerazvijeno tržište, gde strani faktor vodi glavnu reč, vapi za „mekom“ državnom regulativom, ništa manjom od one koja postoji u svim ekonomijama u usponu (BRIKS). To čine i one moćnije i razvijenije države koje onim drugim serviraju tranziciju ( a zna se šta nam je ona donela) i svemoćno tržište.

Da li nadležni znaju koliko dobavljač mora da iskešira za ulazak u trgovinski lanac, koliki je tzv. listing fee za nove artikle, ko snosi troškove štampanja kataloga i ostalih promotivnih aktivnosti, koliki su rokovi plaćanja, kolike su provizije i marže? Ko dovodi strane firme-uvoznike da bi njihova predstavništva, gušeći domaće spoljno-trgovinske firme, snabdevali trgovinske lance, koliki je odnos domaće i uvozne robe u tim trgovinskim lancima, i da li znaju da se sva neprodata roba vraća dobavljaču? Možda to ne znaju ili neće da znaju, ali se zna da su cene u tim trgovinskim lancima u Srbiji veće i za 30 odsto od cena u njihovim matičnim evropskim kućama. Naše smo likvidirali, kao i banke – živeo neoliberalni koncept ekonomije! „Šišanje ovaca“ se nastavlja. Građani se dovijaju, pa su opet oživele šoping ture u inostranstvo.

Da li Vlada zna da su ti isti trgovinski lanci, uz pogrešnu Vladinu politiku u kontinuitetu, zatvorili više hiljada malih radnji, onih „tu iza ugla“, koje su zapošljavale po nekoliko radnika? Zašto Vlada ne bi stimulativnim poreskim i drugim merama podstakla otvaranje takvih malih, često porodičnih radnji, da opstanu na tržištu i time smanjila broj nezaposlenih, a bila bi kakva-takva konkurencija alavim stranim trgovinskim lancima? Profit bi ostajao u zemlji, a ne bi se odlivao, kao u slučaju stranih banaka, u inostranstvo. Nisam primetio da su se udruženja potrošača na ovu temu oglasila. Nešto slično je uradila Vlada Japana devedesetih godina, kada su strani, prvenstveno američki trgovinski lanci masovno ulazili na tržište. Ali, država je znala šta hoće i zaštitila je svoje građane.

Autor je ambasador u penziji