Potpuna VeDeizacija Srbije

Trutovi i njihove sluge, zatukli su svaku pomisao da javni konkursi nisu izbor za nekompetentne, umišljene parazite i nagrada za odanost partijskih vojnika. Za njih je izbor v.d. direktora dobitna kombinacija u prljavoj igri „ja tebi – ti meni“, osinjak u kome pobeđuju štetočine čiji je modus vivendi nemešanje u svoj posao, a ako se i mešaju, onda je to po zadatku i u korist neke štete. VeDeizacija Srbije je poprimila tako gargantuovske razmere, da bi zabezeknula i jednog Rablea, koji jeste zamislio pisca Alkofribasa kako ulazi u Pantagruelova usta i u njima živi šest meseci, ali ne i da u tom otvoru obitava decenijama, što je već realistična groteska domaćeg ambijenta koja se odmotava uživo.

Jer, najveći broj javnih preduzeća i institucija u Srbiji još uvek, uprkos obećanjima da neće biti tako, vode direktori čiji je v. d. status samo savršen izgovor za nesprovođenje ničega, te diskriminaciju i relativizaciju zakona. Nenamešten izbor po konkursu mislena je imenica, a izbor sposobnih zatučen javnom tajnom da se čak i smene parazita koji se „nisu snašli“ ugovaraju partokratski, u netrasparentnim maglama trange-frange burazerskih kombinacija. Rezultat: ultramanjina po svaku cenu profitira, državni budžet gori u deficitu, a većina tone u novi pakleni krug siromaštva.

Ko ne veruje, može da gugla. Iskočiće mu zastrašujuća armija vedeovaca postavljenih na strateška mesta u javnom sektoru. Oni su poput korova zarasli u saobraćaj, puteve, zdravlje, struju, vodu, gradsko zelenilo, zoološki vrt, skijališta, nuklearne objekte, pozorišta, dečje vrtiće, škole i tako dalje. Lista je kilometarska, sve do kulture i umetnosti. Neki su friški, a drugi pak vederani, sa čak dvanaestogodišnjim nameštenjem ukoliko je u pitanju elitna obrazovna institucija. Ovakva dramska postavka ne sadrži sukob – „nema kandidata“, glasi usmeno objašnjenje ove neobične pojave u ovdašnjem Liliputu. Pa naravno da nema, kad je sve što valja dobrovoljno otišlo ili sistematski oterano, a ostatak tezgari, poštuje zakon ćutanja i institut damnatio memoriae, otvarajući usta samo da pita „ka’će plata“.

Kada je uvaženi Džonatan Svift napisao „Guliverova putovanja“, čarobnu, mizantropsku i ćudljivu satiru na račun umetnika svoga doba, nije ni sanjao da generiše na vidovit način i budući niz društvenih uvrnuća pod čijom se kapom nebeskom događa i domaći Liliput. Sviftov Liliput mračnjikavo je mesto. Leteće ostrvo Laput, gde se razbaškarila upravljačka elita, još grđe. Nema te prinude koja bi male moćne vladare navela da razvijaju političku inteligenciju. Vrlinu smatraju izlišnom. Moć im je neograničena, a odgovornost nikakva. Tako da i nema opasnosti da im prirođena nesposobnost, ravnodušnost ili poročnost nanese ozbiljnu štetu. Džepni vlastodršci u mogućnosti su da im se izopačenosti razviju do stepena čudovišnosti.

Međutim, ni Liliputanci Guliveru nisu baš jasni. „Bila mi je najnerazumljivija njihova velika strast za politiku. Stalno su se brinuli za javne poslove, davali svoj sud o svim državnim stvarima i žustro raspravljali povodom svake sitnice stranačkih mnenja“, kaže on. Šta hoću da kažem? Pa, ništa specijalno, sem da je demokratija način života, a nenamešteni konkursi i izbor sposobnih njen venski sistem.

Ko ne veruje, neka se zapita zašto u privatnom sektoru nema vedeovaca. I zašto u javnom i državnom sektoru tako mnogo stvari liči na sprdnju sa zdravim razumom, ili udvoričko političko pozorište u kome niko nije čuo za Šekspirovu rečenicu iz Romea i Julije, da će „od novog jada stara bol proći.“

Autorka je marketing menadžerka iz Beograda