Povratak partizana

Bio je to povratak u srpsku savremenu stvarnost u kojoj su istorijske činjenice umnogome prilagođene aktuelnim političkim okolnostima na ovim prostorima. Da li je reafirmacija partizanskog pokreta privremena ili trajna, pokazaće vreme, ali se povodom jubileja dogodio zaokret – predsednik Srbije Nikolić saglasio se s predsednikom Rusije Putinom: Beograd su oslobodili partizani i crvenoarmejci.

Za Putina je to bilo nedvojbeno, ali predsedniku Nikoliću treba odati priznanje što je istorijske činjenice pretpostavio svojoj počasnoj vojvodskoj tituli, čak toliko da je, između ostalog, ignorisao i zalaganje svog savetnika da u vojnu paradu uključi i četnička obeležja. Tome je, pretpostavljam, doprineo i počasni gost Vladimir Putin koji, verovatno i iz obzira prema ratnim saveznicima, nije prihvatio da slavu oslobodilaca Beograda ponesu samo crvenoarmejci. Zajednička pobeda, zajednička istina.

Povratak partizana dogodio se nakon brojnih iskušenja i reklo bi se istorijskih falsifikata izrečenih čak i od strane pojedinih istoričara – počev od tvrdnji da partizani nisu bili oslobodioci već okupatori, preko onih da su bili statisti, do najnovijih koje smo, u samo predvečerje parade, čuli od jednog uglednog akademika – da je Beograd oslobodila Crvena armija, a da partizani u tome nisu uopšte učestvovali. Falsifikovanje istorijskih činjenica uveliko se odomaćilo i u istorijskim udžbenicima pošto smo odavno u tom ambijentu: „pomirenje“ partizana i četnika svodilo se na ignorisanje NOVJ u korist rehabilitacije Draže Mihailovića i njegovog pokreta, pa Krunski savet, Karađorđevići u Belom dvoru o trošku države, spomenici Draži, monarhistička kruna na grbu Republike… Prestoničke ulice su maltene „monarhizovane“ narodni heroji su izmešteni na Novo groblje.. .

Ignorisanje partizanskih junaka bilo je nemoralno prema poginulima, sramotno i bolno prema preživelima. Kako se svih tih godina osećala Nada Gaković koja se kao borac Prve proleterske, sa svojih 16 godina, probijala kroz fašističke gelere ulicama Skadarlije da bi posle dospela i na Sremski front? Dobila je priliku da ta osećanje iskaže ovog oktobra u svojoj 88. godini.

Gradonačelnik Beograda Mali ocenio je promocije ulica Koče Popovića i Peka Dapčevića kao „ispravljanje velike nepravde prema istinskim herojima Drugog svetskog rata“, a izvesni Vulin je, nadmeno, što je njegov manir, umesto da oda poštovanje, barem u ovoj prilici, postavio pitanje: „Jesu li grešili Koča i Peko?“ i sam odgovorio: „Jesu grešili, imali su i političke stavove o kojima se može diskutovati“! Ipak im je oprostio te grehe!

Na kraju, da smestimo tzv. „ putinizaciju“ oktobarskih svečanosti na njeno mesto. Taj pojam se, prvo, vezuje za pomeranje datuma vojne parade, na 16. oktobar – umesto da se održi na dan oslobođenja, 20. To ne mora toliko da smeta, koliko paradiranje i samoisticanje naših vođa pred kamerama – „Vi me znate – ja sam težak čovek“, rekao je premijer ruskom predsedniku! Ili, u obraćanju novinarima nakon toga: „Možda sam bio suviše drzak“… Nije im bilo dovoljno da samo predstave sedam sporazuma s Rusijom.

Ali bi se trebalo zamisliti – šta znači to što je, pošto je ruski predsednik napustio Beograd, i srpski državni vrh napustio scenu potonjeg slavlja. Da li se u međuvremenu probudila njihova radikalska svest, tek nije ih bilo u središtu centralne oktobarske ceremonije u Sava centru, gde su na impresivan način bile spojene dve epopeje – srpska iz 1914. i jugoslovenska iz 1944. i gde je veterane Beogradske operacije publika pozdravila ba š srdačnim i toplim aplauzom.

Autor je novinar i bivši urednik Tanjuga