Princ Čarls u Srbiji

Kasnije će se – srećom – ta atmosfera dramatično promeniti nabolje. Mi u Danasu smo pak bili uvereni da je dolazak naslednika engleskog prestola isuviše važna stvar da bi bila predmet bilo kakvog domišljanja. Ovitak koji smo u sredu posvetili princu Čarlsu hteo je između ostalog da podvuče tu važnost. Mislim da se nismo prevarili, i na kraju ćete moći pročitati o Danasovih pet minuta slave u vezi s tim.

Čarls Filip Artur Džordž stizao je u Srbiju kao neka vrsta čuda. Provincijalni duh imao je ovde svoju odličnu priliku, i on ju je iskoristio. Od bizarnih detalja pravio je velike, misteriozne priče. Sam je, međutim, princ učinio da dođe do relaksacije. Odmah posle prvih kontakata išao je glas o njegovoj jednostavnosti, veštini u konverzaciji, i humoru. Umesto sa čudom ljudi su se sretali sa pozitivnim, prijatnim, i – moram to da kažem – sasvim normalnim čovekom. Na groblje, da položi cveće, otišao je u cipelama Kraljevskog vazduhoplovstva koje su za njega pravljene u martu 1971, kad je stupao u ovaj rod vojske. To jeste stvar protokola, ali i ličnog stila.

U naše krajeve princ Čarls je dolazio osam puta. U papiru Background briefing document koji nam je dostavila prinčeva Clarence House ovaj se region sad vodi kao Zapadni Balkan. Sedam puta, i to poslednjih sedam, zaobilazio je Srbiju, u kojoj je bio eto jednom još u vreme Jugoslavije, 1978. U ratno i posleratno vreme išao je više puta u Bosnu i Hrvatsku, u Makedoniju i na Kosovo, ali ne i ovamo. Ne treba biti previše bistar pa zaključiti da je ova zemlja i kod Britanske krune imala status parije. Na engleskom dvoru vreme se računa brže nego u Kini, ali ne mnogo: prošlo je šesnaest godina od 5. oktobra i rušenja Miloševića, kad je u velikoj imperiji procenjeno da sa nama sada mogu da se rukuju a da se ne zaraze. Dolazak princa Čarlsa imao je zato da označi kraj jednog doba, i početak drugog. Dva su čoveka obavila kolosalan posao oko ovakvog profilisanja posete: Džejmi Bouden, prinčev lični sekretar, i Uroš Balov, savetnik predsednice srpskog Parlamenta. Da se uspelo svedoči i to da Balov posle svega ima poziv za London, za ručak kod svog novog kaunterparta.

Britanska monarhija ne vodi dnevnu politiku, to jeste notorna činjenica: za to ona ima vladu. Ali, volens – nolens, politika je sastavni deo svih poteza koji se čine sa njene strane, pa i ovoga. S moje tačke gledišta, poseta Srbiji bila je eminentno politička. Prinčev tim to bi mi odlučno negirao, i kao dokaz bi mi podastro činjenicu da su se premijeru Vučiću diskretno zahvalili na ponudi da princa Čarlsa prati u Kovilj. Vrlo ste ljubazni, rečeno mu je, ali mi ne želimo politiku.

Politika je, međutim, došla nezvana i sama. Prvo: izvedena je rehabilitacija Srbije; prevedena je na toj adresi u normalne zemlje. Uvek sam govorio (sa malo poze, dakako) da bi – da bi se to postiglo – kod nas morali doći papa i Rolingstounsi. Sad njima dodajem i britansku krunu. Urađeno je to u ovoj prilici još i na jedan poseban, upečatljiv način. Bio sam apsolutno zatečen, bilo je to za mene krajnje neočekivano kad sam u materijalima prinčeve kuće video da će princ tokom turneje po regionu govoriti jedino u Beogradu. Istakao je to i britanski ambasador Kif u autorskom članku u Politici. Ovde, dakle; za sve, i svima; urbi et orbi. Govor je doista kamen međaš ove posete, i to ne pre svega njegov sadržaj, nego sam čin. Ne verujem da su bili srećni zbog toga u Zagrebu, Podgorici i Prištini. (Zagrebački nacionalni krugovi imaju opsesiju englesko-srpskih veza, i sad su dobili novi materijal.) Kako god, odluka da se ide ovako bila je hrabra, i ne verujem da su ovde mogli da je ne razumeju. A morali su je razumeti i drugde.

Drugo: princ Čarls je pojačao svoj identitet (onoga koji će preuzeti krunu). Dugo se mislilo da bi on poput svog pretka Edvarda VIII mogao abdicirati. Stvari se, međutim, ne kreću tim pravcem; upravo obrnuto. Ne treba da nas obeshrabri činjenica da je odjek ove posete u engleskoj štampi bio skroman: ipak je kraljica tamo, živa i zdrava. Ima vremena.

Ovaj sad već famozni prinčev govor slušao sam u lepom holu Skupštine Srbije. Izbalansiran, nikome nije držana lekcija s visoka, poruke su bile jednostavne. Spomenuta je srpska vojska iz Prvog rata i partizani iz Drugog, naši umetnici, Majka Tereza, Đoković. (Spomenut je i Nikolaj Velimirović, i to je po mom mišljenju jedino neadekvatno i suvišno ime.) Ključna među porukama bila je ona o pomirenju. Priznajmo i slavimo različitost, kazao je princ, budimo u dijalogu. Samo tako ćemo moći biti sigurni da naši unuci i praunuci neće proći agoniju naših generacija. Ako igde, ovde se oseća teret istorije. Ali ne smemo biti njeni zarobljenici, to je ono suštinsko što je princ imao da nam poruči.

Stajao sam sa grupom novinara na ovom prijemu u prinčevu čast. Boško Jakšić, Zoran Sekulić, Ratko Femić, Ljubica Gojgić, Ivan Cvejić, Srđan Mihajlović, Veljko Lalić, Panović, ja. (Ljiljane Smajlović nije bilo!?) Bili smo, svi gosti prijema, podeljeni u profesionalne grupe, tako i novinari, i princ je svakoj prilazio i razgovarao s njom. I evo sad pet minuta one Danasove slave koju sam najavio na početku: zove me u jednom trenutku uvek ljubazni Dušan Mihajilović iz Britanske ambasade – hoće pres-ataše princa Čarlsa Eva Omagomi da mi zahvali za omot. Nije kraj: ova lepa Nigerijka me onda dovodi do princa i kaže da sam ja taj koji je uradio „onaj dodatak“. (Mislim na koleginice Mariju Stojanović i Mariju Kojčić i kolegu Aleksandra Miloševića, koji su radili sa mnom, ali njih tu nema.) Princ zahvaljuje sa svoje strane, i kaže da je to bio naš vrlo ljubazan gest (a noble gesture). Uzvraćam zahvalnost. I onda me sačekuje onaj engleski humor koji ima sečivo na obe strane. „Ne znam samo koliko je bilo čitano“, kaže mi princ vedro. „Znate, ne pišem naročito.“