"Nestandardni" dijalekti i jezička diskriminacija

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

„Ponajviše naši' književnika i veće gospode srpske po Madžarskoj kažu da je slavenski jezik (što imamo danas na njemu Bibliju i ostale crkvene knjige) pravi srpski jezik, a ovaj, što njim govori narod (i oni), da je samo svinjarski i govedarski jezik, i da je pokvaren od prvoga. A kako treba danas pisati za Srblje ni oni svi nijesu složni, nego su se podijelili na dvije strane: jedni kažu da treba upravo pisati slavenski, a narodni jezik ostaviti sa svim, kao pokvaren, svinjarski i govedarski jezik (ovo barem nije tako novo, zašto je bilo ljudi, koji su po Talijanskoj i po ostaloj Evropi prije nekolike stotine godina ovako mislili i govorili po talijanskome, francuskom, španjolskom, anglijskom i njemačkom jeziku, prema latinskoga); a drugi (kojije' najviše ima) kažu da ne treba upravo ni slavenski ni srpski, nego da narodni jezik treba popravljati, i pisati mješovito između obadva jezika, da se približava k slavenskome i da se gradi književni jezik, da se slovenski jezik opet povrati u narod i oživi.“

Tridesetak godina kasnije, tačnije 1847. godine, Vuk na pokvareni jezik svinjara, bez ikakve slavenizacije niti popravljanja, prevodi Novi zavet. Možemo samo zamisliti zgražavanje ondašnje kulturne elite nad idejom da se reč Božja čuje i prenosi na nesakralnom jeziku nekultivisanih srpskih paora. Otprilike kao kada bi neko danas preveo Bibliju na niški dijalekat. Prisetimo se samo teškoća sa kojima su se susretali đaci po crkvenim školama učeći crkvenoslovenski jezik i slova. Vukova reforma bi, preneta na današnju situaciji, delovala kao kada bi neki entuzijasta napravio leskovački bukvar sa lokalnim leksičkim pojmovima. Kao kada bi neko danas zagovarao ideju da se, u skladu sa poveljama Uneska, konačno omogući da početak obrazovanja malih Leskovčana bude na maternjem jeziku, tj. na lokalnom dijalektu, te da do kraja osnovnog obrazovanja učenici načine prelaz ka standardnom varijetetu, ali tako da taj prelaz izbegne nepoželjnu transpoziciju obrasca moći – po ovome obrascu, standardni varijetet je poželjan, savremen, rafiniran, te komunikacijski i kulturno nadmoćan, dok je leskovački govor nepoželjan, nazadan, nezgrapan, te komunikacijski i kulturno impotentan.

Razume se, ovaj koncept će većini govornika zvučati suludo, možda čak i smešno, kao loša šala. Ali postoje zemlje u kojima je ovakva strategija zaštićena pravnim aktima. U Norveškoj je još od 1878. godine na snazi odluka Parlamenta po kojoj se u osnovnim i srednjim školama nastava ne izvodi na određenom standardu, već se od nastavnika zahteva da koriste lokalni dijalekat učenika. Ovaj je princip kasnije ugrađen u i važeći norveški Zakon o školi. Pravno posmatrano, u ovoj zemlji nema jezičke/dijalekatske diskriminacije u bilo kom smislu. Govornici se lokalnim narečjima služe u privatnoj komunikaciji, u medijima, tokom univerzitetskih predavanja i u Parlamentu. U literaturi se o Norveškoj često govori kao „sociolingvističkom raju“.

Bolji poznavaoci jezičkih i istorijskih prilika u ovoj skandinavskoj zemlji će verovatno reagovati opaskom da je današnja situacija rezultat povesnih okolnosti u kojima se Norveška našla nakon izvojevanja nezavisnosti od Danske davne 1814. godine. Naime, do tog trenutka se kao zvanični standardni jezik upotrebljavao danski, zasnovan na govoru Kopenhagena. Po formiranju samostalne države, kreće (sociolingvistima dobro poznat) norveški jezički konflikt. Konzervativniji krugovi zagovaraju upotrebu Bokmal-a (bukvalno: „književnog“, „pisanog“ jezika), varijeteta danskog jezika koji je kasnije norvežiran elementima sociolekta prisutnog među pripadnicima više klase u Kristijaniji (današnjem Oslu). Sa druge strane, radikalniji kulturni poslenici zalagali su se za potpuni raskid sa danskim nasleđem inaugurisanjem Nynorsk-a („novonorveškog“), koinizirane kombinacije različitih ruralnih dijalekata norveškog. Početkom 20. veka bilo je neuspelih nastojanja da se pomenuta dva varijeteta amalgamizuju u pisanoj i usmenoj formi. Ipak, među korisnicima je prevagnuo Bokmål, dok se Nynorsk-om u pisanoj komunikaciji danas služi tek desetak procenata govornika. Posle pominjane zakonske regulative iz 1878. godine, makar u pravno-formalnom smislu, svi varijeteti norveškog postaju statusom jednaki u usmenoj komunikaciji tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ovaj se princip potom preneo i u ostale domene obrazovnog, kulturnog, političkog i medijskog života.

Uveren sam da je došlo vreme da se diskriminacija koja je prisutna prema tzv. nestandardnim narečjima srpskog jezika okonča. Makar u pravno-formalnom smislu. Jer stav prema bilo kojoj pojavi, pa tako i jezičkom varijetetu kojim se jedan govornik služi, ne može se zakonski regulisati, bio taj stav negativan, ili krajnje pozitivan. Ne možemo, dakle, zabraniti da neko smatra pirotski govor svinjarskim i govedarskim. Ali, moguće je, čak poželjno, dozvoliti malim Piroćancima da započnu svoje obrazovanje bez (sada prisutnog) osećanja da ne umeju da govore, da su prosti, te da zbog svog pokvarenog narečja manje vrede. Ne smemo im nametati ideju da će akademski napredovati samo ukoliko što pre zaborave jezik „na majću si i tatka“, jer je to jezik koga bi trebalo da se stide.

Nesumnjivo će se među čitaocima ovih redova naći oni kojima će ovde zastupana ideja delovati kao zapadnoevropejska novotarija i budalaština. Podsetiću ih samo da je i Vukova reforma bila zapadnoevropejska romantičarsko-prosvetiteljska novotarija. Podsetiću ih da su i Srbi početkom 19. veka smatrali da „narodni jezik treba popravljati“, onako kako nam se podrazumeva da treba popravljati govor školaraca iz svrljiških sela. Na kraju, podsetiću ih i da je živi govor Tršića s početka 19. veka, u očima „kulturne“ javnosti, bio ništa drugo do pokvaren jezik svinjara i govedara. „Razbirate li me vi mene kvo oču da vi rečém?“

Autor je lingvista, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu