"Nož u leđa"

Šta je u priči najintrigantnije? Svakako ne osicilacije u odnosima između dve vladajuće stranke, koje su ušle u sopstvenu tabloidno-političku rutinu. U kojoj se unapred zna koji će jastrebovi koga kljucnuti i ko će na kraju izlivima lojalnosti, to koškanje pacifikovati. Još manje su to racionalne analize, koje ukazuju da socijalisti i naprednjaci imaju donekle isto biračko telo, i da pomenuto koškanje služi personalizaciji. Dakle, da se pristalice vežu za lidera, koji im je kao osoba prihvatljiviji, mada ne osećaju političke razlike među strankama vlasti.

Najintrigantnije nisu ni teorije zavere, prema kojima su u vrhu naprednjaka nezadovoljni time što Dačić spoljnopolitičke uspehe poput srpskog predsedavanja OEBS-u, neprimanja Kosova u Unesko, i slično, pripisuje sopstvenoj i zasluzi SPS. I da u međunarodnim krugovima više lobira za svoju poziciju, nego za poziciju je li, premijera i Vlade.

Sve su to stari zapleti, poznati još od Tadićeve vlasti, koja je takođe Dačiću spočitavala da majstorski ume da uspehe pripiše sebi, a poraze svali na koalicionog partnera. Glavna pozadina priče nije prikrivena, niti je u sferama visokepolitike. A to je da je Dačić najveći insajder političkih procesa u Srbiji, veći i od Vučića i od Nikolića. Čak i kada se njegov krediblitet ospori aferama od „kofera“ do „snimka“, Dačić o drugima sa političke scene zna sve ili barem koliko i oni o njemu.

U Vučićevoj vladi on je kontrolni faktor, ma koliko da se ta uloga očekivala od predsednika Srbije. Međutim, kako Nikolić nema stranačku infrastrukturu, na kraju se to svelo na lidera SPS, što je legitimisano i javnim pitanjima tipa da li su socijalisti najveća opozicija sopstvenoj vladi. I stoga će možda i najznačajniji ishod izbora biti kako će proći SPS i šta će se potom u toj stranci desiti i s tim u vezi, i šire na sceni.