Ranković ponovo među Srbima

Najvažniji vidovi srpskog nacionalizma pojavljuju se kod vladajućih komunista (Milošević, Jović i drugi), onih koji baštine četničko nasleđe (Šešeljevi radikali i drugi), nastavljači politike Dimitrija Ljotića i ljotićevaca (Vojislav Koštunica, njegova stranka i mnoge ekstremne desničarske nevladine organizacije). Zatim tu su popovski nacionalizam svetosavske srpske crkve (svetosavska srpska crkva napustila je i hrišćanstvo i pravoslavlje i ekumenizam, čak i svoje kanone i bavi se isključivo nacionalističkim politikanstvom) i fanovi i pristalice monarhizma i kraljevske porodice Karađorđević (priređuju se glamurozne državne sahrane minornim članovima te porodice). Onda bivši šezdesetosmaši i praksisovci (Mihailo Marković, Sreta Stojanović, Ljuba Tadić, Ljubiša Ristić, Milorad Vučelić, u jednom delu svog vrlo širokog nacionalističkog dijapazona i Dobrica Ćosić, kao u izvesnom smislu i Boris Tadić), informbirovci, njihovi potomci i pristalice (kao i ogroman broj rusofila svih orijentacija od pristalica careva i Staljina do Putina i Konuzina).

Svi navedeni srpski nacionalizmi imaju nekoliko zajedničkih karakteristika. Najvažnije su da su upropastili, izolovali i doveli do prosjačkog štapa Srbiju i narod, da su podstrekavali, pomagali i vodili ratove u susednim zemljama koje su sve izgubili i u kojima je poginulo oko 200.000 ljudi, kao i da su ogorčeni protivnici Zapada i posebno Amerike.

Dobrica Ćosić, „otac srpske nacije“ i jedan od najvećih krivaca za kataklizmu na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina, počeo je svoju političku i nacionalističku karijeru pod okriljem vlasti Aleksandra Rankovića i UDBE. Rankovića i njegove politike držao se i za vreme paralelne vlasti Titovom režimu, kojoj je bio na čelu i koju je vodio. Kasnije je prilazio Miloševiću, šezdesetosmašima i praksisovcima, Srbima sa Kosova, iz Hrvatske i Bosne, uvek se držeći Rankovića. Međutim, polovinom devedesetih došao je u sukob sa Rankovićevom porodicom oko nekih Rankovićevih rukopisa koji su bilo pohranjeni kod njega na čuvanje. Od tada Ćosić izbegava zaklinjanje u Rankovića, pa čak i njegovo pominjanje. Tako je poslednjih petnaestak godina drug Aleksandar Leka Marko Ranković bio duboko potisnut i bio skrajnut sa srpske nacionalističke scene.

Inače, ovde treba napomenuti da je smena Rankovića na Brionskom plenumu 1. jula 1966. godine bila najvažniji datum i najviši domet Titove Jugoslavije. Tada su na vlast i u federaciji i u republikama došli mladi, obrazovani i politički kompetentni ljudi. Tada je Jugoslavija definitivno ostala samostalna i izvan Istočnog bloka, Sovjetskog lagera i Varšavskog pakta.

Ovih dana je iznenada i potpuno neočekivano vaskrsao drug Leka ili drug Marko, kako Srbi tepaju Rankoviću. Naime, pojavila se knjiga o beogradskoj kafani „Madera’’ pod naslovom „Šta kaže Madera’’ sportskog novinara Dobrivoja Bobija Jankovića. U toj knjizi Ranković se glorifikuje kao demokrata, velika i slavna ličnost koji je nepravedno smenjen. Štampu koja je izvestila o njegovoj ostavci na Plenumu autor naziva „celokupna režimska krpara’’. Za Rankovićevog udbaša Vojkana Lukića autor piše da je „osetio Brozovu kamdžiju’’ (inače ni Ranković ni Lukić nisu ni ubijeni, ni hapšeni, a njihovu udbašku kamdžiju osetile su hiljade i hiljade nevinih ljudi). Sa egzaltacijom Janković piše o Rankovićevoj sahrani za koju kaže da je prisustvovalo 200.000 ljudi koji su skandirali „Leka, Leka’’. Autor konstatuje da narod prati Leku „različitog komunistu od Titovih’’. Autor rezimira Rankovićevu sahranu i kaže: „kakvi su ljudi bili ti Titovi partizani iz vlasti, zapravo je potvrdila Lekina sahrana, kada je narod njega jasno i glasno odvojio od tih licemera’’.

Janković ide i dalje i objavljuje navodno pismo generala Gošnjaka Titu (za koje kaže da ga Tito nije ni pročitao) u kome piše da je Tito smenio Rankovića zato što ga je raskrinkao kao masona i kao masone naveo Kardelja, Bakarića, Koču Popovića i čitav niz liberalnih političara, komunističkih intelektualaca i salonskih komunista. Taj razlog za smenu Rankovića je ordinarna glupost. Po mnogim analitičarima Rankovićeva sahrana u leto 1983. bila je prva srpska, velika, ozbiljna i nacionalistička manifestacija, sa kojom je počeo raspad Jugoslavije, ratovi i velika propast Srbije.

Najkraći prikaz knjige o Maderi može se izraziti konstatacijom da bi ona bila izvanredna fusnota ili sjajna ilustracija čuvene knjige „Filozofija palanke’’ velikog Radeta Konstantinovića (ne treba zaboraviti da je Rade voleo fusnote). Knjiga o Maderi povlađuje najnižem ukusu, malograđanštini, palanačkom duhu, banalnostima, lažnim vrednostima i još lažnijim mitovima. Zaista je velika šteta što se u takvoj knjizi našlo nekoliko autentičnih ličnosti, ozbiljnih, pametnih i humanih ljudi (kao što su Ljuba Tadić, Miljan Miljanić, Ivko Plećević, Boro Krivokapić i još nekolicina). Šteta je i za nesumnjivo izvanredan restoran kakav je „Madera’’ što je ovako nezasluženo predstavljen kao središte kiča u sred Beograda.

Pored druga Marka, u knjizi je divinizovan jedan kafedžija (to mu je bio i otac), lekar koji se nije bavio medicinom, fudbalski stručnjak koji se nije bavio strukom, jedan autentičan mediokritet i apsolutni autsajder koga autor i oni koji su pisali u knjizi predstavljaju kao renesansnu ličnost ili kao da je Leonardo da Vinči ili Luj Paster. Inače knjiga je puna rezervnih ličnosti, svakojakih luzera kojima je jedini uspeh u životu to što svakodnevno sede ili su sedeli u kafani.

Autor je advokat iz Beograda