Robovi banaka

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Protest je propraćen i pismom upućenim Aleksandru Vučiću u kojem mu organizator protesta, udruženje Efektiva, daje osam dana da ispuni njihove zahteve. Šta će biti po isteku roka nije naznačeno, ali je zahtev jasan: dozvoliti dužnicima da svoje kredite konvertuju u evre, po kursu franak-evro, koji je važio na dan uzimanja kredita. Nešto slično su učinile Poljska, Mađarska, Hrvatska i Crna Gora, barem do odnosa valuta koji je važio do januara 2015. godine. Pored toga, dužnici kredita i u evrima i francima, preko ovog udruženja, ističu da se u ugovorima novodi devizna klauzula kao odbrana od obezvređivanja mesečnih rata, a da se ona ne može „koristiti“ za sticanje ekstra profita i naduvavanje kamata preko svake mere.

Sa stanovišta dužnika zahtev je sasvim smislen. Jer, na jučerašnji datum 2007. godine, u kojoj su stambeni zajmovi u „švajcarcima“ bili u punom zamahu, kredit od 40.000 franaka vredeo je 24.726 evra. Taj isti kredit juče je vredeo 36.125 evra ili 46 odsto više. Drukčije rečeno, kada bi klijent koji danas ima kredit od 40.000 franaka poželeo da ga konvertuje u evre, banci bi ubuduće dugovao 36.000 evra. Ali, ako bi mu premijer dozvolio da konverziju sprovede po kursu iz 2007, ubuduće bi dugovao oko 25.000 evra.

Gde je tu problem? U tome što se tvrdi da to neko mora da plati. A to bi u ovom slučaju bile ili banke ili država. Efektiva tvrdi da su banke odobravale kredite u francima, ali da same nisu imale izvore u toj valuti, već u evrima, tako da sada ostvaruju ozbiljan „ekstraprofit“ na rastu kursa „švajcarca“.

Ovaj argument nije bez osnova. Da bi banka dala nekom kredit, ona mora odnekud da nabavi novac koji će mu pozajmiti: ili iz depozita, ili tako što će i sama od nekog (uglavnom od svoje matice) pozajmiti novac. Tu je ključ. Banke su po pravilu uzimale novac od svojih centrala u Evropi, ali evre, ne franke. Banke su zatim jednim finansijskim mehanizmom, deviznim hedžingom, „pretvarale“ te evre u franke i onda davale kredite u francima (pri čemu nisu isplaćivale franke, već dinare po važećem kursu).

Niko nikad nije objasnio kako je ovaj sistem funkcionisao i mi zapravo ne znamo da li su banke dodatno zaradile ili nisu. Zato bi ovaj argument Efektive trebalo ozbiljno uzeti u obzir i konačno i jasno raščlaniti ko je, koliko i kako zaradio novac na kreditima indeksiranim u francima. Ili bar slediti iskustva iz pomenutih zemalja, od kojih su tri članice EU, pa im to ništa nije smetalo da učine ustupak građanima, a da ne oštete svoje i inostrane banke.