Rusija kao vodeća sila

U idealnom svetu Iran bi trebalo forsirati da obustavi celokupni nuklearni program i preda sav svoj obogaćeni uranijum nekoj spoljnoj sili, ali je u realnosti to bilo neostvarljivo. Stoga je ishod pregovora u Ženevi to što je Iran obezbedio izvesnu međunarodnu legitimnost kao potencijalna nuklearna sila, a što je veoma zabrinulo njegove susede u regionu, od Saudijske Arabije i Izraela do Turske, Egipta i malih i ranjivih država Persijskog zaliva.

Zapadni zvaničnici su u pravu kada čestitaju sami sebi što su sprečili neposrednu veliku krizu. Ali nisu u pravu što veruju da su oni rešili problem iranske nuklearne pretnje. Zapravo, naivno je misliti da će konačni sporazum sa Iranom biti postignut tokom predstojećih šest meseci. Iranske sezonske diplomate će obezbediti garancije da se to ne dogodi.

Stoga, iako privremeni sporazum ne mora da bude repriza Minhenskog sporazuma iz 1938, kao što veliki broj kritičara tvrdi, on može da bude osnova još crnje budućnosti. Predsednik SAD Barak Obama možda neće biti na vlasti kada vatra bukne, ali ako stvari baš krenu naopako, može da bude upamćen kao još jedan državnik koji je kao Nevil Čemberlen bio slep za posledice svojih miroljubivih namera.

Glavni razlog za pesimizam potiče od šireg geopolitičkog konteksta privremenog sporazuma, koji je ignorisan zarad regiona. Zapravo, sporazum, koji umanjuje veliki deo ekonomskog pritiska na iranski režim, rezultat je uspeha Rusije prilikom odlaganja uvođenja međunarodnih sankcija Iranu i njenog upornog odbijanja da ih dodatno pooštri.

Nuklearni program Irana je za Kremlj samo jedno poglavlje u kampanji reafirmacije uloge Rusije kao velike sile. Zapravo, privremeni sporazum treba shvatiti kao još jednu u nizu nedavnih diplomatskih pobeda Rusije nad SAD.

Aktuelnoj američkoj administraciji nedostaje ona vrsta velike strategije koju primenjuje ruski predsednik Vladimir Putin. Umesto nje, ona razmatra svako pitanje posebno, nesigurna kako da uspostavi ravnotežu između svoje uloge kao globalne sile i posvećenosti liberalnim vrednostima, a njome rukovodi predsednik koji očito veruje da je uzvišena retorika zamena za strateško razmišljanje. Iluzije ne treba da bude. Privremeni sporazum sa Iranom je apsolutni trijumf za Putina, a ne za Obamu i državnog sekretara SAD Džona Kerija.

Nakon tog trijumfa ubrzo je usledio još jedan, a to je odluka Ukrajine da odbaci Sporazum o pridruživanju sa EU i umesto toga izabere da se pridruži Putinovom omiljenom projektu, evroazijskom carinskom savezu koji je osmišljen da bi se rekonstruisao veliki deo Sovjetskog Saveza kao jedinstvena ekonomska zona. U međuvremenu, kriza u Siriji se odvija onako kako Kremlj želi, budući da je sirijski predsednik i dalje na vlasti uprkos Obaminom insistiranju da se povuče.

Obamina pretnja od letos da će primeniti ograničenu silu u Siriji bila je prazna retorika. Ona je možda ubedila Asada da odustane od svog hemijskog oružja, ali pretnja Rusije da će staviti veto na snažnu rezoluciju Saveta bezbednosti protiv Sirije zagarantovala je da će njegov ubilački režim zadržati kontrolu. Čak i ako u Ženevi u januaru bude održan drugi sastanak o Siriji, Rusija će omogućiti da Asad ostane na vlasti.

Niko ne mora da demonizuje Rusiju ili Putina da bi se bojao ovih događaja. Rusiji je dodeljeno mesto vodeće sile. A SAD treba da izbegavaju dominantnu politiku. Ali, suočene sa odlučnom ruskom politikom imperijalne reafirmacije, koja je sada primetna i na Kavkazu, stiče se utisak da SAD ne mogu da shvate kako su globalni tokovi povezani. Da li bilo ko u Vašingtonu pita kako su sporazumi o Siriji i Iranu iz Ženeve povezani sa odbijanjem Ukrajine da se približi EU?

Autor je profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Bio je generalni direktor izraelskog Ministarstva spoljnih poslova za vreme vlade premijera Jicaka Rabina