Ruska karta

Dačić je u Moskvu otputovao u okolnostima koje su bile nepovoljne za Beograd. Na samoj ivici dalekosežne krize zbog komplikacija u pregovorima o Kosovu, sa turbulentnom unutrašnjom situacijom koja i samoga premijera stavlja pred ozbiljna iskušenja, Rusija se Srbiji ukazala – kao i mnogo puta od sada – kao spasonosni izlaz u njenom rvanju sa Zapadom, i, ništa manje, kao platforma sa koje bi mogla početi da zasniva svoj ekonomski oporavak. Pregrejana očekivanja naročito je forsirala rusofilska struja u srpskoj vladi, koja nije beznačajna, posebno stoga što je u neskrivenom dilu sa predsednikom države Nikolićem. Ali, igrati politički poker sa jednom kartom u ruci nikada nije bilo produktivno.Nije bilo ni ovoga puta.

Malo je mogla pomoći činjenica da je Dačić, kad je formirao vladu, ličio na ruskog favorita. U Tadićevom režimu on je bio taj koji je vodio ruske poslove, pajtajući se sa Šojguom, sa kojim je formirao nikad do kraja rasvetljenu konstrukciju niške baze za brze intervencije. Ofirala ga je u ovome smislu i famozna ceduljica o tome da Rusi ne žele Borisa (Tadića), te da on mora sa Vučićem. U Moskvi ovoga puta on sve to već nije bio. Da li ga je kontaminirala veza sa Vašingtonom i pohvale otuda? Možda i zato osetio se pozvanim da se pravda pred ruskom javnošću, pa je neukusno ružio svoje bivše partnere u vlasti koji da Rusiju nisu pitali za dozvolu da promeni kurs svoje kosovske politike. Upravo tu, međutim, ruska je poruka bila sofisticirano brutalna: rešavanje kosovskog problema je privilegija Srbije! Nije to do kraja istina, mešaju se Rusi u tu stvar i te kako, ali osnovni, teški, najteži deo posla, oni neće uzeti na sebe. Ocenio je i da počinje nova era naših odnosa, ali mu Putin nije dao da se zanosi: Rusija i Srbija uvek – upotrebio je upravo to uvek – imale su dobre odnose, ne pripada ta slava sadašnjem famoznom srpskom državnom vrhu.

Rusija, na koncu, nije dozvolila Dačiću da je voli više od Tomislava Nikolića. Dačićevi ruski sagovornici ponašali su se hladno, tu i tamo arogantno (Medvedev, takav je bio i kad je ovamo dolazio da nam drži bukvicu o antifašizmu), ali u krajnjem, racionalno. Bila je to, zapravo, lekcija o racionalnosti. Povremenu nasrtljivost gostiju neutralisali bi civilizovanom retorikom i trpeljivošću, velika očekivanja spuštali na nivoe neprijatne realnosti (za izvoz fijata će se videti, nije petsto nego trista miliona kredita – ostatak kasnije, nešto oružja, nešto gasa, nešto opreme za trgovati, a i jedna će ruska banka krenuti da multiplikuje naše bankarsko tržište). To bi bio bilans Dačićevog moskovskog izleta. Ali, možda vrednije od svega spomenutog moglo bi biti nešto sasvim drugo: gubljenje iluzija. Rusija je Srbiji potrebna, verovatno i obrnuto, jedino ne kao fatamorgana. Ako bi se to razumelo, onda se ovaj put u Moskvu i ne bi morao smatrati promašenim.