Paranevladine organizacije, ključne poluge neokolonijalne dominacije – zvuči kao repovanje Beogradskog sindikata, ali ne, nije to u pitanju, u pitanju je najnoviji teorijski biser iz radionice perjanice Smajlovićkinog novindžiluka, Ćirjaković Zorana, alijas Abu Ćirjaka, koji je onomađašnjim tekstuljkom u Rotopalanci po ko zna koji put pokrenuo famozna pitanja o govoru mržnje, autošovinizmu i autorasizmu, mada držim da bi po njegovo (i opšte) mentalno zdravlje bilo korisnije da se pozabavio autogenim zavarivanjem.
Kaže Ćirjak – između ostalog – da nije najstrašnije ono što moja malenkost svakodnevno piše o Srbima i srpskom društvu nego da je najstrašnije nešto drugo – nešto, što nije tema naše današnje kolumne – i ta me je Ćirjakova ispisotina navela na pomisao da ga ponovo nabijem na Crven Ban – figurativno, naravno – ali sam zbog lošeg stanja diskus hernije odustao od tog nauma, pa sam odlučio da i ja pokrenem jednu staru temu.
Sećate li se onog – ovde višekratno pominjanog – žandara s kraja XIX i početka XX veka koji je pribegao lukavstvu seljačkog uma ne bi li naguzio snašu koja mu je zapala za oko. Ako ga se sećate, setićete se i da mu je u toj raboti pripomogao ondašnji kralj. Kako, pobogu? Nije valjda lično kralj podvodio podanice svojim žandarima? Ma jok. Nego se žandar domogao snaše (i ostvario vlažni san) tako što je kralja odbranio od neizrečene uvrede na račun Njegovog Veličanstva. Evo šta je uradio lukavi žandar. Ugledao snašinog muža na pijaci, iza glasa povikao kome ti kralja, majku ti seljačku i – cap – ode muž u mardelj, a žandar ode kod snaše.
Žandarska praksa je nastavljena i u republikanskoj Srbiji, samo što je ulogu kralja preuzeo sledeći nosilac suvereniteta – naš narod. Evo kako to ide. Ko god u Republici Srbiji naumi da naguzi neku (figurativnu) snašu – i da za to bude potapšan po leđima i nagrađen – on na pododobije drevnog žandara iza glasa poviče kome ti ružiš narod, majku li ti izdajničku i autošovinističku i stvar završena. Samo što sada u konačnom obračunu jebena stranka nije snaša, nego naš narod. A vi razmislite zašto.
Ima tu još jedna razlika. Za uvredu kralja se išlo u mardelj, a za uvredu naroda se u mardelj ne ide i to stvar koja je Ćirjakovića dovela na ivicu nervnog sloma, pa je presavio tabak, zašiljio olovku i napisao sitnu knjigu, koju – ako vas interesuje – potražite na Rotopalankinom sajtu, pa pročitajte. To što ja, recimo, nikada nisam pisao o Srbima i srpskom društvu uopšte, nego o koristoljubivoj lojalnosti i pokvarenjačkom idealizmu najviše tridesetak Srba, stvar je zbog koje se u bolja vremena išlo u ludnicu, ali sada se ide u Politiku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
