Skup za deindustrijalizaciju

Za ovakvu temu bukvalno nije bilo kompetentnijeg skupa. Kompletno društvo domaćih izvođača tranzicionih radova, podržano korom međunarodnih finansijskih institucija i naravno onim diplomatskim. E taman sam krenuo u razmišljanje – vidi, u ovom ludilu ipak ima nekog sistema, konačno pravi izbor ljudi u skladu sa temom, pa ko to bolje zna od njih? Tolike godine iskustva i podrške međunarodnih institucija, toliki epiteti o šampionskim rezultatima tranzicije, te toliki novi lideri, pa najbolji ministri na svetu, a tek konačni rezultat – Srbija bez industrije.

Dakle, cilj gotovo ostvaren do kraja, samo da se podele diplome i medalje, pa onda svi na stazu. Kad kao grom iz vedra neba ili sneg kad mu u decembru vreme nije – sin čita ponovo rečenicu i kaže „nije, bre, deindustrijalizacija, već reindustrijalizacija“ i načisto mi pokvari ćeif. Ajd sad iz početka.

Potpuno neprimeren sastav učesnika za temu koja je predložena. Pa to veze s mozgom nema, da li oni znaju da ekipa koja sprovodi demoliranje nije ista ekipa koja radi i renoviranje, čak i nadzor ima drugačiji zadatak i veštine, a potpuno je drugačija podrška. Nisam zastupnik teorije zavere, ali sasvim je sigurno da je u ovom pitanju u izboru teme i učesnika umešana „masonsko vatikanska zavera“ protiv dobro temperiranog izlaska Srbije iz krize.

Nije mi jasno samo jedno, kako su uspeli da izvrše tako poguban uticaj na predstavnike međunarodnih razvojnih institucija i diplomate, da učestvuju na skupu na kome je većina nekompetentnih. Pa oni sigurno ne bi dozvolili da neko suprotno jasnim međunarodnim standardima i svim poznatim visokim vrednostima rade ovako nešto – „kopatoksično“.

Bez obzira na sve, ne bi trebalo propustiti priliku da se iz prve ruke makar saznaju neke informacije tipa: ko je činjenjem ili nečinjenjem dozvolio da tzv. strateški partneri pokupuju i unište industrijske pogone njihovim pretvaranjem u građevinsko zemljište, ko je imao interes da se ugase proizvođači robnorazmenjivih proizvoda, ko je i zašto dozvolio gašenje čitavih industrijskih grana koje sada, eto, hoćemo ponovo da gradimo. Koliko je među njima jednih te istih i da li im stvarno ikada više treba dati poverenje?

U tom kontekstu, imalo bi u potpunosti smisla zadržati smederevsku železaru, samo ako bi sa manjim investicijama mogao da se proizvodi čelik visokog kvaliteta, sa 10 puta manjom količinom proizvoda, a da se u okruženju Železare, u prostoru koji će ostati prazan, razvije veliki broj malih pogona u kojima će se od tog visokokvalitetnog čelika proizvoditi hirurški instrumenti, posebni i atipični delovi za auto I avio industriju, nestandardni delovi, sklopovi, osovine, zupčanici.

I šta sve ne, a što bi trebalo ostaviti preduzetnicima (domaćim i stranim) da identifikuju kao poslovnu priliku i tržišnu nišu. Kao neka vrsta specijalizovanog klastera za upotrebu visikokvalitetnog čelika u ovom delu Balkana. Ako toga ili tome sličnog nema, jednomesečna proizvodnja koja je dovoljna za potrebe Srbije, a ostatak koji nema plasman, biće samo kamen oko vrata „reindustrijalizujuće privrede“.

Do sada u Srbiji nije prevaziđena praksa da se ogromna sredstva otimaju kroz poreze efikasnih privatnih preduzeća, a onda uz pompu i fanfare bukvalno trpaju u bunar raznih vladinih abonenata poput Železare. A na kraju nećemo imati ni privatna mikro i mala preduzeća, ni Železaru, samo će se nastaviti tradicionalni kopaonički susreti sa temom – slobodno kruženje ekonomista u prirodi.