Srbija na klackalici

Ukrajina se predstavila kao nedržava, ona je veštačka i šizofrena tvorevina, kako bi je nazvao Hantington. Rusija je pokazala vitalnost i kapacitet da u iznudici zna i može strateški da deluje, Amerika nastoji da diktira događaje u vremenu globalne krize, dok EU kaska za njima, jer nema ideju, a i da je ima, nema jedinstva i odlučnosti da je ostvari. Shodno tome glavni gubitnik ukrajinske krize je EU, dok SAD širi svoj uticaj, a Rusija ojačava svoje pozicije.

Rezime teške ukrajinske krize, kojoj se kraj i razmere ne mogu sagledati, jeste da oni koji znaju ko su i šta hoće napreduju, a oni koji to ne znaju nazaduju. Amerika je dobila „svoju“ vladu u Kijevu, Rusija je pridobila Krim, kao i regione istoka i juga Ukrajine. U toj postmodernoj ideološkoj konfrontaciji istoka i zapada izgubila je „ni-vamo-ni-tamo“ EU, čije birokrate veruju da se sve može postići sterilnom eupropagandom, te korupcijom političara i medija. Realnost ih je demantovala. Pobedili su ideološki profilisani identiteti – zapadnoukrajinski, prozapadni i antiruski, sa jedne, i istočnoukrajinski, okrenut istoku i Rusiji, s druge strane, a izgubili su korumpirani političari i njihove manipulativne taktike. Na stranu to koliko je novoukrajinski nacionalizam istorijski i ontološki utemeljen i shodno tome trajna kategorija, uostalom kao i njemu „paralelan“ crnogorski. On ipak jeste trenutna realnost, koja sa moćnom logistikom sa Zapada uspeva da osvoji vlast.

Amerika, Rusija i svi oni poput Izraela, koji predstavljaju subjekte istorije i međunarodnih odnosa, imaju jasno utemeljenje identiteta u svojoj tradiciji i istorijskom iskustvu, dok oni koji to nemaju i nisu pravi istorijski akteri. To su zemlje poput Jugoslavije, ili Ukrajine, ili pak tvorevine kao EU. Ovo nije ni maliciozna kritika, niti osuda projekta Evropske unije, već konstatacija o tome ko je ko danas u Evropi i svetu. Isto tako ova činjenica ne treba da bude shvaćena kao vrednosni sud aktuelnih evrointegracija, već samo kao upozorenje kuda idemo i šta možemo očekivati u neizvesnoj budućnosti.

Kakve su sve posledice ukrajinske krize i mogućeg građanskog rata na Srbiju? Pored aktuelnog pritiska sa Zapada da se izjasnimo protiv Rusije, kome se u ovoj fazi konflikta odolelo, postoji i niz drugih značajnijih efekata koji nisu jasni. Amerika je pokazala na oglednom primeru kako reaguju ako se u Kijevu ili oko njega može stvoriti nešto što liči ili može vremenom postati „pakt Berlin – Moskva“. Podrška ekstremnoj desnici koja je antiruska i antisovjetski orijentisana deli zemlju i stvara od Ukrajine bojno polje. Posledica toga je raskid „saveza Nemačke i Rusije“ i stvaranje trajne i opasne krize kojom će se u narednom periodu baviti u Berlinu i u Moskvi. To Vašingtonu daje širi manevarski prostor na drugim „frontovima“ poput bliskoistočnog, jer su rivali svojim jadom zabavljeni. Rusija je blic infiltracijom na Krim i jačanjem „ruskog sektora“ na istoku Ukrajine pokazala da može efikasno da reaguje. EU je pasivna jer je podeljena između proameričke struje koja je gura u konfrontaciju sa Moskvom i realista koji vide da im se to ne isplati.

Pouke ove krize za Srbiju su prilično jasne. I pored neophodnosti saradnje sa EU, a to znači sa nemačkim blokom, Srbija mora razumeti da su Vašington i Moskva jedini pravi spoljnopolitički igrači na kontinentu. To podrazumeva veće uvažavanje onog što dolazi iz ta dva centra moći i nastojanje da se odnosi ni sa jednim ne ugroze zbog onog drugog ili zbog evrointegracija. Naime, iako je očigledno da SAD načelno podržava proces evrointegracija Srbije, ne gleda blagonaklono preterano približavanje Berlinu (odnos prema približavanju Moskvi je opšte poznat), dok Rusija isto tako nema ništa protiv integracije Srbije u EU pod uslovom da njeni ili zajednički interesi ne budu oštećeni.