Srbija u zoni uticaja NATO pakta

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Potvrđeni su svi ranije zaključeni sporazumi sa SAD i NATO, armije zemalja alijanse mogu boraviti na teritoriji Srbije (na primer, kako će u Srbiji prihvatiti na svojoj teritoriji armiju Albanije i Hrvatske, a posebno „Armiju Republike Kosovo“ – to će biti visoka realpolitika ili poštovanje nacionalnih interesa?); održavaće se manevri, koristiti vojna i druga infrastruktura. Ratifikacija sporazuma „O saradnji u oblasti logističke podrške“ podudarila se vremenski sa posetom američkog senatora DŽona Mekejna. Onog istog, koji je poznat po svojim rusofobskim ispadima, a u decembru prošle godine on lično je boravio u Kijevu, nastupio na „Majdanu Nezavisnosti“ i porazgovarao sa liderima opozicije, pa tako i sa liderom ukrajinske nacističke partije „Svoboda“ Olegom Tjagnibokom. Bivši saradnik FBI Vejn Medsen je napisao da senator Mekejn nije sasvim zdrav, jer sve vreme priziva da SAD stupe u sveobuhvatan rat sa Rusijom. A kuda Mekejn uvlači Srbiju? Kao što je poznato, članstvo u EU je neodvojivo od članstva u NATO. Na putu ka EU Srbija nije reformisala, nego izgubila armiju – temelj svoje bezbednosti. Od 110 hiljada ljudi kojima je u slučaju borbenih dejstava Srbija mogla raspolagati posle završetka NATO agresije, ostale su žalosne mrvice koje ne prelaze 29.000 vojnika, od kojih se u kopnenoj armiji zvanično nalazi 14.000 ljudi. Radi se o neutralizaciji srpskog vojnog potencijala u kombinaciji sa dezorganizacijom vojne uprave u celini.

NATO ne štiti Srbe na Kosovu. NATO je u srpskoj pokrajini kršeći kako srpski Ustav, tako i Rezoluciju 1244 SB OUN, na osnovu bivših boraca iz OVK formirao borbeno sposobnu i kompaktibilnu sa alijansom armiju. Pritom „Republika Kosovo“ ima vojnotehnički dogovor sa Albanijom, po kome njihove armije mogu boraviti međusobno na teritoriji i jedne i druge države. Ovde se verovatno radi o kršenju kao minimum principa neprimenjivanja sile i pretnje silom; principa nemešanja u poslove koji ulaze u unutrašnju nadležnost države; principa teritorijalne celovitosti države; principa uvažavanja ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Najinteresantnija tačka sporazuma je – „povećanje efikasnosti podrške u multinacionalnim operacijama“. Kakve su to tajanstvene „multinacionalne operacije“? Bila je, na primer, multinacionalna operacija u Libiji. U rezultatu takve operacije zemlja je bila raskomadana na delove. Data na otkup organizovane zločinačke grupe, a sve zlatne i devizne rezerve zemlje uzele su američke banke. Može se čak birati: neokolonizaciju koja se drži na vojnoj agresiji, sa svim „prelestima“ koje iz toga proizilaze u vidu kriminala, korupcije, pretvaranja zemlje u zonu bezakonja i haosa ili neokolonizaciju koja se opire na finansijsku moć.

NATO elementarno opslužuje ekonomske interese transnacionalnih korporacija i bankarskih kuća. Nacionalne države predstavljaju prepreku, kao što je prepreka i svaki sistem sposoban da se organizovano suprotstavi spoljašnjem osvajanju. Dakle, „multinacionalne operacije“ NATO – predstavljaju vojnu agresiju u odnosu na suverene države. Niko drugi nego Filip Bridlav vežbama „Stedfast DŽez – 2013“ je otvorio novu etapu u istoriji alijanse, obnovivši masovne vojne manevre. Te vežbe nose jasno izražen provokativni karakter, pošto se uvežbava raspoređivanje snaga za brzo reagovanje, to jest prebacivanje iz SAD i drugih NATO zemalja vojnih kontingenata koji stupaju u borbeno dejstvo protiv… pretpostavljenog protivnika.

Ključni momenat u dejstvima alijanse u ovoj etapi predstavlja upravo stvaranje vojne infrastrukture. Stoltenberg saopštava da je NATO već razvio šest štabova u Istočnoj Evropi i dva nova štaba će biti tamo razvijena do kraja godine, širenje prisustva će obezbeđivati višenacionalna grupacija snaga NATO. Formiraju se štabni punktovi alijanse u Rumuniji, Mađarskoj, Poljskoj. U toku je prebacivanje naoružanja i vojne tehnike u pribaltičke zemlje. U Poljskoj se stvaraju takozvane „snage za brzo reagovanje“, čija se brojnost planira dovesti do 30.000 ljudi. Oko 99 odsto vojnih vežbi natovskih zemalja održavaju se na istočnom krilu: u Poljskoj će se održati natovske vežbe „Anakonda – 16“, u kojima će uzeti učešće više od 25.000 vojnika iz više od 20 zemalja NATO pakta i partnerskih država – to će biti prve vežbe takvih razmera od 1989. godine u Poljskoj. Na teritoriji Ukrajine NATO i partnerske države će uzeti učešće u manevrima „Klenova arka – 2016“, „Si Briz – 2016“, „Repid Trajdent – 2016“. Na taj način, u Poljskoj, Pribaltiku i u Ukrajini se stvara placdarm za „preventivni demokratizujući udar“.

Podvlačim: za sve vreme svog postojanja NATO nijednom nije sprovodio odbrambene operacije, ostvarivao je samo ofanzivna preventivna dejstva. Za sprovođenje „višenacionalnih operacija“ neophodna je operativna uzajamnost koja podrazumeva postojanje zajedničkih vojnih doktrina i principa, jedinstveno shvatanje vojne terminologije, planiranje vojnih operacija, uzajamni sistem veza i upravljanja, tipova naoružanja. Međutim, veoma karakteristično je da vojne snage i sredstva koje ima NATO ne mogu biti iskorišćene protiv tako specifične pretnje kao što je terorizam, koga ima svugde i nigde ga nema (uzgred, setimo se da se ni Al-Kaida nije pojavila sama od sebe. Ta organizacija se formirala od mudžahedina koji su ratovali sa ograničenim kontigentom sovjetske vojske u Avganistanu, za novac SAD i njenih saveznika). Sile i sredstva NATO mogu biti usmerene samo protiv konkretnih država/države. U kom pravcu će se širiti NATO – ka istoku.

Na istočnom krilu se sprovodi 99 odsto svih vojnih vežbi NATO zemalja. Tokom 2014. godine Savet NATO je u jednostranom poretku zamrznuo saradnju sa Rusijom. Ruska Federacija je na datoj etapi potpuno prekinula kontakte sa NATO, ništa nije ostalo. I za to vreme alijansa priprema oko ruskih granica infrastrukturu za raspoređivanje svojih baza i sprovodi „multinacionalne manevre“ bez presedana. Pored širenja NATO na istok, ruski predsednik je izdvojio drugi problem u oblasti bezbednosti – sistem protivraketne odbrane. Kako ističe V. V. Putin, „to nije odbrambeni sistem, to je deo ofanzivnog potencijala, iznetog na periferiju. I nama pričaju: „To nije protiv vas“. No, vi znate da se razmeštanjem tih sistema bliže k našim granicama prekrivaju pozicije naših strateških raketa kopnenog baziranja. Svi to odlično shvataju“. Na redovnom godišnjem proširenom kolegijumu Ministarstva odbrane RF Sergej Šojgu je izjavio da se „samo u ovoj godini u zemljama Baltika, Poljskoj i Rumuniji natovski kontingent uveličao po pitanju aviona osam puta, a po broju vojnika – za 13 puta“, „danas se aktivno pripremaju za pristupanje bloku Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Gruzija i Ukrajina“, a „u sferu interesa alijanse uvlače se Finska, Švedska, Srbija i Moldavija“.

Poslednjim sporazumom NATO praktično može da čini sve što su sposobne da čine oružane snage neprijatelja na teritoriji okupirane zemlje, no pritom nikada neće snositi nikakvu odgovornost. Uzgred, u slučaju neophodnosti, natovci se neće ustezati da ostvare provokaciju protiv samih sebe i za to treba biti spreman. I na kraju najvažnije: ne postoji volja za suprotstavljanje vladajućoj eliti, državna uprava u Srbiji je u većini dezorganizovana. Organizuju se grube propagandne kampanje koje raslabljuju nacionalnu svest, koje podrivaju duhovno jezgro naroda, koje olakšavaju zadatak njegove kolonizacije i kasnijeg uništenja. Niko ne pita srpski narod o njegovim željama. Na najgrublji način je narušeno pravo srpskog naroda da sam određuje svoju sudbinu, pravo naroda da zaštiti svoju zemlju od agresora.

*Autorka je glavna i odgovorna urednica sajta „Fond strateške kulture“