Šta čeka ministra prosvete

Postojeća Strategija razvoja obrazovanja do 2020. prepoznaje da obrazovne reforme imaju potencijal da budu glavni pokretači društvenih, političkih, socijalnih i ekonomskih promena i da se suština reforme obrazovanja ogleda u prilagođavanju celog sistema obrazovanja potrebama ukupnog razvoja Republike Srbije, a posebno budućeg tržišta rada, kao i u usaglašavanju sa evropskim kompetencijama i standardima. Strategija je dobar analitički polazni dokument koju je izradio Nacionalni prosvetni savet, ključno savetodavno stručno telo koje Ministarstvu treba da pomogne u donošenju strateških odluka.

Problem sa Strategijom jeste taj što je to glomazan dokument od 212 strana koji nije do kraja strukturiran i razrađen. Detaljno je analizirano stanje obrazovnog sistema i problemi sa kojim se sistem susreće na svim nivoima od predškolskog do univerzitetskog, usmerenost budućih reformi u pravcu podrške reindustrijalizaciji zemlje i razvoju niza privrednih aktivnosti zasnovanih na intenzivnoj primeni znanja, ali je dokument i pun opštih mesta i nedostaju jasno definisani prioriteti i faze sprovođenja reformi. Da li budući ministar može na osnovu ovakve strategije da stekne jasnu ideju o tome šta treba raditi u narednom periodu kako bi se reforme sprovele?

Što se tiče odgovora na prvo postavljeno pitanje, verujem da on može da bude pozitivan. Osnovni razlog leži u porukama koje se šalju s vrha buduće vlasti o beskompromisnoj spremnosti na opšte reforme, depolitizaciji i timskom radu. Ako je tako, onda budući ministar neće biti usamljen u svojim reformskim potezima, a prvi put posle dužeg vremena birokrate u redovima Ministarstva prosvete ne bi trebalo da imaju političku podršku za manipulaciju bilo koje vrste. Da li će i odgovor na drugo pitanje biti pozitivan zavisi od toga da li novi ministar poseduje znanje o procesu vođenja promene ili barem svest o tom znanju. Posedovanje ovog znanja nije garant uspeha, ali je nužan preduslov. Algoritam budućeg reformskog puta je jasan, a ključne reči glase: jasna strategija, društveni konsenzus, odgovorno vođenje promena. Posmatrajući sada stvar sa ovog stanovišta, realizacija neophodne reforme obrazovanja, koja bi trebalo da se završi do 2020, i koja ima za cilj stvaranje modernog i dinamičnog obrazovnog sistema usmerenog ka inovativnosti i povratku autoriteta i ugleda prosveti i prosvetnim radnicima, podrazumeva nekoliko osnovnih, uspešno ostvarenih prethodnih potciljeva.

Jedan od prvih jeste mobilizacija unutar samog Ministarstva kao i unutar barem dve pomoćne institucije: Nacionalnog prosvetnog saveta i Zavoda za unapređenje obrazovanja, i stvaranje zajedničkog operativnog ovlašćenog tima čiji je cilj postizanje najveće moguće efektivnosti rada. Drugi je razjašnjavanje Strategije obrazovanja, njeno jasno strukturisanje, određivanje prioriteta, rokova i izvršioca. Treći je uspostavljanje društvenog konsenzusa oko jasno postavljenih ciljeva Strategije, s jedne strane sa strukovnim organizacijama i udruženjima, a s druge strane sa ključnim akterima u procesu sprovođenja obrazovnih promena na terenu, a to su direktori obrazovnih institucija, nastavnici, učenici, porodice i lokalne zajednice. Četvrto jesu ojačavanje veza obrazovnog sistema sa evropskim institucijama radi prenosa neophodnih znanja, veština i standarda, kao i korišćenja dostupnih fondova za finansiranje obrazovnih i istraživačkih aktivnosti; srpskom privredom i industrijom radi stvaranja mreže budućih obrazovno-istraživačko-inovativnih proizvoda; institucijama kulture i informisanja čiji obrazovni potencijal je ogroman a neiskorišćen.

Paralelno sa svim aktivnostima, a u saradnji sa drugim nadležnim ministarstvima potrebno je sprovesti novi model finansiranja koji podrazumeva uvođenje sistema finansiranja prema broju dece, tj. učenika u preduniverzitetskom obrazovanju, odnosno javno utvrđivanje iznosa troškova studiranja po pojedinim oblastima i institucijama u univerzitetskom obrazovanju. Preduslov za uvođenje novog sistema finansiranja prema postojećoj Strategiji jesu postojanje informacionog sistema, formiranje nacionalne razvojne banke i osnivanje fonda za subvencionisanje kredita studenata.

Prethodno navedeni koraci moraće pažljivo da se urade uz kontinuirano strateško pregovaranje sa učesnicima i praktičarima na „terenu“ koji predstavljaju najznačajniji izvor informacija, ali i potencijalni izvor nezadovoljstva i otpora promenama. I dok ovi koraci traže vreme i trajaće godinama, pred ministrom su i druge kratkoročne mere. Jedna od prvih je ukidanje male mature za osnovce i vraćanje prijemnog ispita. I da ne zaboravim poslednju, ali ne manje važnu stvar, na mestu budućeg ministra hitno bih rekonstruisao sajt Ministarstva koji bi morao da bude jasan i pregledan, u znaku ciljanih promena i servisnih informacija za korisnike svih učesnika.

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije