Šta nam znači Berni Senders

Mogućnost, ma koliko mala, da na opštim izborima u novembru glavni protivnici budu Senders i Donald Tramp upućuje na to šta je osnovni sukob unutar današnjeg američkog društva. Iza jednog kandidata stoje osiromašeni studenti, radnici starih industrijskih regiona i niži slojevi društva, a iza drugog bogatstvo bez bilo kakvih zadrški, ksenofobija i agresivni imperijalizam.

Značaj i uticaj Sendersa, kao fenomena, prevazilaze samog kandidata. Iz dugoročnije perspektive, srž stvari nije u njemu samom koliko u onome što se pokazalo tokom njegove višemesečne kampanje.

Prvo, Senders je uspeo da u prikupljanju novca pretekne Hilari Klinton, uprkos tome što njenu kampanju finansiraju veliki donatori (korporacije, banke, itd), dok prosečna donacija Sendersu iznosi tek 27 dolara. Drugo, iza Sendersove kampanje se formirao širok i vidljiv pokret čiji su ciljevi bitniji od same izborne pobede: radi se o levičarskom, progresivnom pokretu koji u prvi plan stavlja pitanja preraspodele bogatstva, nejednakosti i demokratizacije američke politike.

Treće, i najvažnije, Senders normalizuje i legitimiše pojmove levice i socijalizma, kao i kritiku neoliberalizma, nadmoći kapitala i spone između biznisa i politike, i to u zemlji gde je politički centar otišao daleko udesno. Deklarisati se demokratskim socijalistom u SAD danas ne zvuči više tako strašno kao pre pet ili šest godina. U tome ima udela Sendersova kampanja, ali i činjenica da su konzervativni mediji, na izborima 2008. godine, Obamu nazivali socijalistom. Po svemu sudeći, američki glasači su zaključili da taj „socijalizam“ i nije tako loš. Pored toga, prema istraživanjima javnog mnjenja, mlađe generacije Amerikanaca su naklonjenije nekoj verziji socijalizma nego kapitalizmu.

Upravo u ovom poslednjem ogleda se širi značaj Sendersa. Svidelo se to nekome ili ne, američka politika i izbori imaju veliki uticaj na kretanja u ostatku sveta. Slučaj Grčke i Sirize je nedvosmisleno pokazao da bilo kakvo usamljeno „skretanje ulevo“ u zemljama periferije kapitalističkog sistema teško može da uspe. „Nadležne institucije“ su i više nego spremne da takvo neslaganje i otpor slome, bilo ucenama bilo neposrednijim pritiscima.

U tom smislu, bez promene pravca u zemljama centra ne treba očekivati i neku trajniju promenu u ostatku sistema – drugim rečima, ako u centru ponovo prevlada istinska levica, ima nade i za nas ostale. Za to je potrebna radikalna promena i u Zapadnoj Evropi gde aktuelni, neoliberalni ekonomski kurs sprovode i vladajuće konzervativne partije i njihovi socijaldemokratski parnjaci.

„Stezanje kaiša“ i druge neoliberalne mere privredne stabilizacije samo popravljaju statistiku (a i to na kratak rok), uz veliku socijalnu cenu koju po pravilu plaćaju siromašniji društveni slojevi. To postepeno priznaju i vodeći ekonomisti i ekonomske institucije.

Sendersov uspeh omogućava da se učvrsti dovoljno širok i uticajan pokret koji može dovesti u pitanje trenutnu političko-ekonomsku ortodoksiju. Ako, pored toga, uspe i da izvrši temeljne promene u Demokratskoj partiji, postojaće prilika da ostatak sveta izađe iz agonije u koju je ušao 2008. godine.

Naravno, to ne zavisi samo od Amerikanaca. Ukoliko Korbinovi laburisti dovrše „levo skretanje“ i dobiju izbore (a po nekim anketama su već prestigli konzervativce), šanse su tim veće. Eventualnim pobedama sličnih snaga u drugim zemljama Evrope otvara se ozbiljna mogućnost za preko potrebnu temeljnu promenu političkog i ekonomskog sistema.

Autor je sociolog