Ministar kulture Peđa Marković, inače izdavač knjiga Sretena Ugričića, pokušao je da kupi vreme i tražio je da se „poštuje procedura“. Međutim, na hitnoj telefonskoj sednici, kao da je reč o ratnoj opasnosti, prošlog petka Vlada je jednoglasno donela odluku o razrešenju Ugričića sa mesta direktora Narodne biblioteke. Ta inicijativa, moram priznati, donela je nove poene Ivici Dačiću i SPS-u u javnosti.
Prijatelji i politički istomišljenici Sretena Ugričića su potom preplavili televizijske emisije, novine, tribine, poznate beogradske kafee i kuloare. Čak je i dodela Ninove nagrade bila u senci kuloarskih razgovora na ovu temu. Sve je ličilo na predizbornu kampanju, na novo razmeštanje karata, po budućim sinekurama u Beogradu. Tako je Sreten Ugričić, gotovo nepoznat lik široj javnosti i trećerazredni pisac, postao preko noći medijska zvezda u Srbiji. Vlada Srbije mu je, ma kako to cinično zvučalo, učinila veliku uslugu. Konačno je postao slobodan čovek i slobodan umetnik i može da se posveti borbi za slobodu govora i mišljenja u Srbiji i regionu. To mu bolje stoji od mesta direktora Nacionalne biblioteke.
Ne brinem ja za Ugričića, sigurno će dobiti neku dobru sinekuru, kao kadar DS i štićenik Sonje Liht, koja ga je i predložila na to mesto. Inače, treba reći da je on godinama bio njen službenik, devedesetih, dok je bila direktorka Soros fondacije u Beogradu. On je jedan od onih sa čuvenog spiska „političke izuzetnosti“. Ugričić je kod Olje Bećković u „Utisku nedelje“ govorio, umišljen kao uvek, da je nepravedno smenjen, da ne zna zašto je smenjen, da se on bori za slobodu govora.
Pitala sam se kako je moguće da taj čovek, toliko politički nepismen, može da bude jedanaest godina direktor najznačajnije nacionalne institucije, u kojoj je pohranjeno sve blago ovog naroda i države Srbije. On kao da ne zna, ili ne želi da zna, šta su to dužnosti državnog funkcionera, gde su granice slobode govora i slobode pisanja? Uvek je to zid, zid koji se zove – Drugi. A ovde se radi o govoru mržnje i pozivu na terorizam.
Iskreno se nadam da će Vlada Srbije nastaviti akciju disciplinovanja javnih funkcionera i državnih činovnika. Građani traže da oni polože račun što su lagali narod, krali, iznosili novac iz zemlje. Sve one, kojima je, svih ovih godina, lični interes bio iznad interesa države i građana Srbije. Uostalom, Vlada nam je dužna i jednu informaciju. Nikada građanima nije objašnjeno zašto je prošle godine, takođe po hitnom postupku, Vlada razrešila dužnosti Nebojšu Bradića, tadašnjeg ministra kulture, čoveka sa malo više ljudskog i umetničkog integriteta od Ugričića. I niko nije pustio ni suzu ni glas, u odbranu njegove slobode mišljenja, govora, ljudskih prava, prava građana na informaciju.
Svih ovih godina bilo je više upozorenja u javnosti i u medijima da Ugričić ne radi dobro svoj posao. Da kao funkcioner Srbije, dozvoljava sebi previše slobode, koristi svaku priliku u inostranstvu, gde neprestano putuje, da promoviše svoje političke stavove i govori o Srbiji kao „poslednjem civilizacijskom brlogu“. Zato mene nije iznenadio njegov poslednji čin, odbrana govora mržnje, Nikolaidisa, koji bljuje po svemu što je srpsko.
Svih ovih godina, Ugričić je bio nedodirljiv. Niko ga nikada nije pitao, kao ni njegove prijatelje i političke istomišljenike, da li se osećaju suodgovornim za stanje ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Zato je ova halabuka u javnosti za mene više od ekcesa – ona je legitiman sukob kulturnih i političkih elita na političkoj sceni, o kome treba javno da se razgovara. I neće me iznenaditi ako Ugričić i njegovi prijatelji i politički istomišljenici internacionalizuju slučaj i nametnu Ugričića svetskoj PEN javnosti, kao „žrtvu, progonjenog pisca i intelektualca u Srbiji“, kako je inače sam sebe oslovio u emisiji kod Olje Bećković.
Čuveni Strinberg kaže: „Ja ne mrzim ljude, ali ih se bojim!“ Radoznala kao uvek, zavirila sam u integralni tekst Nikolaidisa. Pitam se što je bilo potrebno jednom darovitom piscu da za neku malu državnu sinekuru proda dušu đavolu i bude glasnogovornik najekstremnijih mrziteljskih politika u Crnoj Gori. Čitajući, prvo što sam osetila bio je strah i stid! Strah, jer je nacionalizam rana nad ranama, koja je zatrovala naš život i uništila cvet balkanske kulture. I stid, jer sam verovala da je književnost i umetnost uvek kosmopolitska, i da je u njenoj prirodi da pravi mostove među ljudima, narodima i kulturama. Da briše razdaljine među nama, a najveća je – razdaljina među zavađenom braćom.
Autorka je direktorka i urednica izdavačke kuće „Plavi jahač“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
