Toržestvo Šešeljevog duha

Organizatori skupa „Stop razbijanju Srbije“ bili su navodno neki studenti, neki sindikalci i slične vladine organizacije. Njihovi predstavnici kleli su se novinarima da oni, siromašci, nisu iznajmili nijedan od šezdesetak autobusa kojima su dovezene tobožnje žrtve Pajtićevog režima iz vascele otadžbine. Ispostavilo se da će prevoz platiti država. Ona je platila i scenu, ozvučenje i ostalo. Da nije bilo besplatnog prevoza, govornici bi se obraćali sami sebi i ponekom zaludniku.

Kao i svaki put kad najnaprednije snage priređuju neko okupljanje u Novom Sadu, pridošli mitingaši odmah po izlasku osete pogubne posledice dugogodišnje autonomaške politike. Nigde nema javnih toaleta. Koliko god voleli svoju zemlju, većina je morala da se olakšava pored autobusa, na prvoj zelenoj površini, iza kontejnera, na parkingu, u parkiću. Verovatno ni Crepajci ni Futožani ne vole kad se to kod njih radi na javnim mestima, ali nužda je nužda.

Potpredsednik Srpske napredne stranke Igor Mirović pozvao je tog jutra narod da ponese cveće, po mogućnosti lale. Otkud lale kad je do juče bila zima? Nije se obavestio. Otud pomenutu cvećku nije ponela ni svaka stota od malobrojnih dama. Muškarčinama je bilo ispod časti.

Odmah posle prvih rečenica prvog govornika bilo je jasno zbog čega Aleksandar Vučić nije imao vremena za rušenje Pajtića. Neće da se bruka pred Evropom slikajući se s kojekakvima.

Nijedan od petnaestak govornika (iz Beograda je strogo naređeno da nijedna dama ne sme da dobije reč) nije rekao šta piše u zloglasnoj deklaraciji Bojana Pajtića. Biće da je neko stigao da je pročita i shvatio da tamo nema ničeg za larmanje i vrištanje. Većina mitingaša vratila se kući i ne saznavši protiv čega su protestovali. Isto pitanje postavljali su malobrojni strani novinari. Kako da objasne svojoj javnosti da Vlada Srbije huška jedne građane protiv drugih, Srbe protiv Srba? Kako da objasne da vlast optužuje za razbijanje Srbije političara koji protiv svoje države nikad nije rekao nijednu reč?

Nakon prvog prebrojavanja iz Beograda je javljeno da se ima brojati još jednom i da se na kraju doda nula. Brojači postupiše po naređenju.

Socijalistički prvak Dušan Bajatović podsetio je da je njegova partija doktorirala na mitinzima još pre četvrt veka. Ipak, danas nemaju Kertesa. Doveli su samo jednog Slovaka i jednog koji je predstavljen kao bunjevački Mađar, pa kao mađarski Bunjevac, dok nisu odgonetnuli da je bački Bunjevac.

Čim je voditelj obavestio privedene da neko sve njih posmatra iz svemira, nad Novim Sadom je zaurlao mlaznjak bez oznaka. Mnogi su pomislili da je neprijateljski. Proneo se glas da će grad biti bombardovan i da se od Palanke približava kolona tenkova. Stotine majki sa decom pohrliše ka skloništima, ali ona petkom posle podne ne rade. Upotreba vojnog aviona uverila je i mitingaše i većinu Novosađana da je beogradska vlast spremna na sve.

Dodatnu zabunu unelo je policijsko obaveštenje da je Čanak otputovao u Južni Tirol. Većina okupljenih ispred Banovine nije znala gde se nalazi ta država i čime ona ugrožava Srbiju na ruskom putu.

Zbunjujuće je delovao i predlog da se smene ekstraplaćeni čelnici Radio-televizije Vojvodine, jer su dovedeni iz Beograda. Ovamo se zahteva ukidanje Vojvodine i zatiranje vojvođanskog duha, a onamo ne valjaju ni Beograđani.

Da nekoliko sati posle mitinga po Novom Sadu nisu lepljeni plakati sa smrtnom pretnjom Pajtiću, miting bi se mogao shvatiti kao pokazna vežba naprednjaka i socijalista.

Nad pozornicom i okupljenima sve vreme lebdeo je Šešeljev duh: optužbe bez dokaza, presude bez suđenja i pretnje smrću. Gotovo sve što je izgovoreno u petak u centru Novog Sada sušta je suprotnost programu Dačić – Vučićeve vlade te njegovim i Vučićevim izjavama u poslednjih devet meseci.

Grafiti sa smrtnim pretnjama Vučiću, ko god ih pisao, potiču iz iste, šešeljevske trovačnice. I jedni i drugi javljaju da dobro biti neće.