Ustav i nacionalni sastav države

 Taj put prolazi Srbijom pa naša vlast i svekoliko javno mnjenje zauzima i menja stavove o tom pitanju. Oni se kreću od interesne nesaosećajnosti oslikane u stavu da treba postaviti ogradu (zid) na granici i tako se zaštiti od nezvanih došljaka drugačije kulture, vere, nacije, rase. Krajnja suprotna tačka su mišljenja da Srbija treba sasvim da se otvori prema tim nevoljnicima, primi ih i integriše u svoje društvo („fali nam zdravog i mladog ljudskog supstrata“) jer smo jači što „nas“ je više.

Ako se uopšte može jasno prepoznati, politika naše vlasti po tom pitanju je nekako bezbojna, izmirljiva, negde između krajnosti. I mi ćemo poput drugih. Drugi su valjda EU, Nemačka, Austrija, Mađarska, Grčka… među kojima nema jednoglasja, niti sami znaju za pravo rešenje. Menjaju predloge gotovo mesečno. Između tih predloga pruža se određena pomoć izbeglicama. Pogledujući u njih („Nemačku treba slediti“ i „verovati u nemačku reč“ i sl) naša vlast je izgleda ponudila (neznano kome) konkretna rešenja. Najnovija informacija je da će Srbija primiti i (trajno) smestiti šest hiljada izbeglica. U vezi sa tim idu i konkretni gradovi smeštaja, od Subotice do Tutina, Aleksinca, Preševa…

Bez obzira na to šta će biti od ove ideje, moralo bi se već pre krojenja planova i prihvatanja „kvota“ imati u vidu koliki prostor svemu tome ostavlja Ustav. U njemu po tom pitanju postoje „evropski standardi i vrednosti“ – „zabranjeno je preduzimanje mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva“ (čl. 78). Ova zabrana se, doduše, eksplicitno odnosi na područja gde „pripadnici nacionalnih manjina žive tradicionalno i u značajnom broju“, a upravo su to gradovi poput Subotice, Tutina ili Preševa. Naseljavanje izbeglica po takvom nekom „ključu“ jeste veštačko, naprečac, administrativno menjanje nacionalnog sastava stanovništva, a nikako prirodna i spontana migracija ljudi uzrokovana poslom, obrazovanjem, uopšte težnjom ka boljem životu.

Eventualni plan o naseljavanju („smeštanju“) u Srbiju većeg broja izbeglica (na put Evrope čeka ih navodno preko dva miliona), više desetina hiljada recimo, predstavljao bi veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva čitave države. Time bi se ugrozio ustavni status i većinskog, srpskog naroda. Ustavna zabrana iz pomenutog člana bi se automatski morala šire tumačiti pa bi masovno naseljavanje izbeglica u bilo kom delu države bilo protivno Ustavu. Ovde bi dodatni problem predstavljalo menjanje nacionalne strukture mešovitih sredina jer u nekima od njih Srbi već čine malobrojnije stanovništvo. Naseljavanjem izbeglica udeo Srba u takvim sredinama bi se još više umanjivao.

Znamo da sa autoritativnim (od strane vlasti) kršenjem Ustava imamo iskustva. Ne treba daljeg dokaza od amputacije Kosmeta „Briselskim sporazumom“. Još jedna, u najavi, povreda Ustava mogla bi da prelije čašu. Višekratnim povredama Ustava ne stiče se ikakav imunitet, niti se ozakonjuje navika da se, po potrebi, krši Ustav. Nema tu oprosta od odgovornosti. Naprotiv, korak više u neustavnost, dva su koraka ka anarhiji u kojoj se seče mimo merenja i vaganja. Da se tako ne desi, ne dajmo Ustav.

*Autor je profesor ustavnog prava, Pravni fakultet u Novom Sadu