Užice ne pristaje na ćorsokak

Nije mi namera da budem ironičan kada kažem da bi se čak i Sklavko umorio kada bi, danas, putem ili prugom od Beograda krenuo ka Užicu, jer što se tiče povezanosti Užica, pre svega sa glavnim gradom, situacija je odavno frustrirajuća. Potpuno smo svesni da bez razvoja saobraćajne infrastrukture našem gradu nema budućnosti. Kao što je nema ni čitava Zapadna Srbija, koja bi po svojim potencijalima morala biti jedan od motora razvoja države, što je u nekim vremenima i bila.

Mnogi danas do Užica ne stignu iz banalnog razloga: nemaju dovoljno vremena a ni živaca za put. Pa kako tek od investitora, koje svi vuku za rukav, da očekujemo takav podvig?

Bez patetike i potrebe da podilazim bilo kome, tvrdim da će onaj u čijem mandatu bude završen koridor 11, em otvoriti nadu ovom delu Srbije, em ući u istoriju jer istorija sigurno neće pamtiti one koji su obećavajući i trasirajući krali naše vreme i trošili naše živote. Premijer Aleksandar Vučić kaže da ćemo od 2017. godine koristiti ovaj autoput i stanovnici zapadne Srbije mu veruju. Za nas ova saobraćajnica nema alternative. Sećate li se vi iskusniji koliko je svojevremeno otvaranje pruge Beograd-Bar ulilo optimizma našem kraju, i donelo koristi ljudima i privredi? I ona je danas u teškom stanju, tako da njenu revitalizaciju i gradnju autoputa posmatramo kao temelj dugoročnog razvoja grada i regije. Mi, Užičani, ne mirimo se sa sudbinom ćorsokaka Srbije, zato ćemo dati sve od sebe da se dati rokovi ispune. Lično ću se angažovati da sa predsednicima drugih zainteresovanih opština na koridoru 11 pokrenem inicijativu koja će stalno ukazivati na urgentnost ovog pitanja.

Uostalom, zar nije red da Ibarsku magistralu pošaljemo u istoriju? I kao metaforu.

Nadu nam daje i nedavno efikasno angažovanje države u rešavanju pitanja zdrave pijaće vode, što je trenutno naš najveći problem. Dozvolite mi da ovom prilikom još jednom zahvalim Vladi Srbije za energiju uloženu u izgradnju alternativnog sistema snabdevanja grada vodom sa Sušičkih vrela. Nažalost, ovo je samo privremeno rešenje. Neophodna nam je sanacija akumulacije Vrutci. Užička voda je bila brend ovog grada. I tako mora biti ponovo. Ovo je za nas pitanje opstanka.

Budimo realni: Naš entuzijazam i ljubav prema ovom gradu nisu dovoljni u današnjim, kriznim vremenima, zato pozivamo one koji rade na ekonomskoj strategiji Srbije da prema nama usmere pojedine investitore, a mi ćemo znati kako da ih zadržimo u Užicu. Pripremićemo niz ozbiljnih investicionih projekata tako da budućnost ne čekamo praznih šaka. Varaju se svi koji misle da se možemo razvijati „alternativno“, bez privrede. Ovo je industrijski grad, ne može se živeti samo od zdrave hrane i seoskog turizma bez obzira na to što je Užice prestonica najatraktivnije turističke regije u Srbiji – to je nesporno. I tu ćemo poziciju jačati.

Imamo jasnu ideju, kapacitete i kompetentnost da Užice dobije i univerzitet na kome će studirati mladi iz čitavog regiona. Verujemo da smo i danas snažni kao što smo bili nekada da svojim aktivnostima pokrenemo Zapadnu Srbiju.

Danas, u ovom svečanom trenutku, ne želim da delim obećanja koja gode spisku naših najlepših i najvećih želja, a koja su u prošlosti često trajala, kako je to zapisao, naš uvaženi akademik Ljubomir Simović, toliko koliko je trebalo ozeblom da stigne do vatre, a bosom do cokula.

Realnost je takva da nam za mnoge projekte koje je potrebno realizovati na nivou grada nedostaje novac, ali istina je i da mnogo toga možemo promeniti i popraviti bez velikih ulaganja. Ta vrsta promena je naša najveća odgovornost.

Uvek je moguće da se promenimo makar samo toliko da nam bude bolje.

Najbolji način da predvidimo budućnost je da je stvaramo. Želim zato da pozovem sugrađane da, ponosni na ono što smo bili i jesmo, zajedno stvaramo budućnost na temeljima znanja i razuma, najboljeg što smo nasledili i najboljeg što svako od nas može dati.

Pored ovog našeg, da tako kažem, katastarskog Užica postoji i jedno čitavo virtuelno Užice na društvenim mrežama raštrkano po Evropi, Rusiji, Americi, Australiji… na raznim meridijanima. Napravićemo evidenciju Užičana u Beogradu i dijaspori i pozvati ih na saradnju, ali ne da bismo jednokratno iskoristili njihovu nostalgiju, već da ih motivišemo ne bi li ovde realizovali deo svojih profesionalnih poduhvata. Ili da naše poslovne mogućnosti i ambicije predstave tamo gde su sada.

Možda je neko već pomislio da će ovo biti još jedan govor u kome se, tipično za Srbiju, neće pomenuti reč „kultura“. Ostavio sam je namerno za kraj jer bez nje nam sve ovo prethodno ništa ne vredi. Ponosni smo na naše pisce, slikare, glumce, muzičare, festivale i umetničke kolonije, na tri predsednika srpske vlade, koji su bili univerzitetski profesori i akademici – Ljubomir Kaljević, Ljubomir Stojanović, Miloš Trifunović, na jedinog Srbina koji je dobio Oskara – Stojana Stiva Tešića, akademika – Ljubomira Simovića, na Milutina Uskokovića, tvorca prvog srpskog gradskog romana, na prvog predratnog akademskog slikara – Mihaila Milovanovića i mnoge druge uspešne Užičane koji su ostavili trag u Srbiji u poslednja tri veka.

Ali kultura je i način na koji bacamo smeće i to kako se odnosimo prema zelenim površinama, kako se obraćamo jedni drugima na ulici i pijaci, kako se pomažemo u nevolji. Ili, kako se smejemo. Bez užičkog duha, ovaj grad je samo prazna ljuštura od betona.

Ja nisam smislio tu reč, ali ću je na kraju upotrebiti: Užice treba da bude užičanstveno. Srećan nam dan grada koji ima pravo da od nas očekuje i traži bolja vremena.

Autor je gradonačelnik Užica, a tekst je pročitan na sinoćnoj akademiji povodom proslave Dana Grada