Vođa srpskih “Novozelanđana”

Razvoj situacije na planetarnom šampionatu veoma podseća na 1987. kada su Robert Prosinečki i saigrači postali prvaci na Svetskom prvenstvu za omladince u Čileu. Uprkos tome što su kasnije napravili vrhunske karijere: Prosinečki, Mijatović, Brnović, Šuker, Boban ostali su upamćeni po nadimku “Čileanci”. Nešto slično smeši se Predragu Rajkoviću i saigračima koje već sada u medijima oslovljavaju sa “Novozelanđani”, potpuno razumljivo jer su u najudaljenijoj zemlji na svetu plasmanom u polufinale planetarnog šampionata ostvarili najveći uspeh u istoriji srpskog “samostalnog” fudbala. Generacija koja je 2013. pod vođstvom Ljubinka Drulovića postala prvak Evrope, sada je među četiri najbolje ekipe na planeti, što je dokaz neverovatnog kvaliteta generacije momaka rođenih u rasponu od 1994. do 1997.

Tamo gde je stao Drulović produžio je Veljko Paunović, fudbalski stručnjak “španskog kova” i gospodskog vaspitanja. Svakim gestom kraj klupe, rečenicom i ponašanjem na Novom Zelandu pokazuje, ne samo izraziti trenerski talenat i jasnu viziju, već i manire kojim se mogu ponositi svi fudbalski radnici u Srbiji. Informacije koje stižu sa Novog Zelanda ukazuju da je Paunović uspeo da spoji gotovo nespojivo za srpske prilike – da se poistoveti sa igračima, “spusti” na njihov nivo i da iznutra izgradi autoritet koji nijednog momenta niko od fudbalera neće dovesti u pitanje: “ Ponosan sam na moj tim koji je bio dobar u svim aspektima igre. Igrali smo protiv veoma dobrog rivala, obe ekipe su bile veoma dobro pripremljene, mislim da je utakmica bila izjednačena. Na kraju smo imali i sreće. Moram i da zahvalim navijačima Srbije koji su došli da nas podrže. Bilo je sjajno videti ih na stadionu, mislim da su nam mnogo pomogli”, istakao je Paunovićposle plasmana jedine evropske selekcije u polufinale planetarnog šampionata.

Veljko je rođen 21. avgusta 1977. u Strumici (Makedonija), sin je Blagoja Paunovića, legende Partizana, kluba u kome je i selektor “orlića” igrao do 17. godine kada je otišao u Atletiko Madrid. Za 12 godina igranja u Španiji, mahom na pozajmicama, promenio je osam klubova. Kratke izlete imao je u nemačkom Hanoveru, ruskom Rubinu, Almeriji, Hetafeu, Partizanu i Filadelfiji u rasponu od četiri godine, a 2011. završio je igračku karijeru u pomenutoj Filadelfiji. Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore zabeležio je dva nastupa, dok je u trenerskoj karijeri vodio Srbiju do 18, 19 i 20 godina.