Volja i demagogija

Vučiću se, u aprilskoj izbornoj noći, usled osporavanja izbornih rezultata i fantomskog rušenja u Savamali otvorila prva prava ozbiljna kriza na unutrašnjem planu. Pretendujući na poziciju glavnog Vučićevog protivnika Saša Radulović je prognozirao da će opozicija, jašući na ovom talasu, uspeti da izazove vanredne izbore zajedno sa predsedničkim 2017. i da smeni SNS sa vlasti.

Vučić je na krizu odgovorio jakim dizanjem medijsko-marketinškog profila, ali i blago smekšavajućim političkim potezima. U smekšavanje spada poziv svim strankama koje to unapred ne odbijaju, na priču o budućoj vladi, naravno izgovoren u obraćanju naciji u direktnom TV prenosu. To je potez koji politički ništa ne košta, uostalom svakako će se Vučić uskoro suočiti sa opozicionim predstavnicima u parlamentu, a donosi poene. A i poželjnu konfuziju kod dela pristalica opozicije, pošto predstavnici stranaka za koje su glasali različito reaguju na poziv, čak i unutar istih izbornih koalicija. Sporedni, ali Vučiću sigurno ne manje bitan efekat, jeste nastavak neizvesnosti o ulasku Ivice Dačića u vladu, i mogućnosti da se od opozicionih udara ojača podrškom Čedomira Jovanovića. Lider LDP ne mora baš da postane ministar, ali svakako može da nađe izgovor za neku vrstu manjinske podrške Vučićevoj vladi vezano za evropski put, izgradnju liberalnih vrednosti, da pruži alibi za neulazak Dačića otklonom od prošlosti i nasleđa 90-ih… Međutim, u ovom trenutku niko ne može da se zakune u takav ishod, mada su kada je reč o podizanju Vučićevog medijsko-marketinškog profila, prepoznaju elementi iz vremena vlasti DS i prisustva LDP u parlamentu. Vučićeva najava da će buduća vlada zasedati u Nišu i Boru jeste ideja koju je u martu 2002. primenio Zoran Đinđić karavanom Srbija na dobrom putu, a direktan prijem i razgovor sa građanima o problemima koje je tište podseća na Narodnu kancelariju Dragana Đilasa. Međutim, ne negirajući značaj ovakvih marketinških zahvata, ukoliko nema stvarne volje da se vodi demokratska politika, oni neće biti samo demagogija, nego će demokratski deficit nezaustavljivo i dalje rasti. I to bilo da ga jedinstvo opozicije ubrzava, bilo da ga raspad u tim grupacijama donekle usporava.