Za modernu Hrvatsku

Pripisuje mi, simplifikujući, stav da priznajem samo Nezavisnu Državu Hrvatsku, a ja sam samo izneo istinitu tvrdnju da je ona bila suverenija od današnje „republike Hrvatske“. Tvrdi da sam na studije filosofije u Beogradu došao kao „Benediktus“, što je bio tek moj pseudonim kojim sam potpisivao napise u štampi. Misli da sam od Otta Weiningera preuzeo samo antifeminizam, a istina je da su na mene uticali i njegov rafinovani filosofski antisemitizam, kao i njegova mistička neoplatonska metafizika. Netačno je da je moj otac bio „lekar na VMA“. Trivijalno je da sam posle studija „negde nestao“. Nestao sam u nemačku emigraciju, da me ne bi uhapsili „fini ljudi antifašisti i partizani“ (kako ih Miša Vasićkrsti), velikosrpski komunisti, koji su tada bili na vlasti u Jugoslaviji. Netačno je takođe da je New York Times o meni uopšte pisao, netačno je da sam u NY bio 1973. (nego četiri godine docnije), netačno je da su me tamo posećivali ljudi od jevrejske Anti-Defamation League, a pogotovo je smešna izmišljotina da su od mene ultimativno tražili napuštanje Amerike. Ja sam tamo proveo mesec i po dana, i otišao sam kada sam hteo da odem. I nisam tražio jevrejsku podršku za Nezavisnu Državu Hrvatsku, koju Vasić, baš kao i njemu odbojni srpski nacionalisti, smatra apsolutno zločinačkom, nego za jednu novu i modernu samostalnu državu Hrvatsku, državu na kakvu hrvatski narod ima pravo kao i srpski, švedski, kineski i bilo koji drugi narod.

Netačno je da sam u Zapadnom Berlinu tražio Ivana i Branka Jelića. Sa Ivanom sam sarađivao, a Branko je, kada sam došao u BRD, većbio mrtav, ubiše ga Vasićevi fini ljudi antifašisti i partizani. Netačno je da sam od Tuđmana dobio „gradski stan na čuvanje“, to je sasvim normalan stan za koji sam potpisao normalan ugovor predviđen zakonom. Vasiću se, iz marsovske perspektive, čini da sam ja bio u nekoj naročitoj Tuđmanovoj milosti. Ta me je „milost“ naterala da nastupim i u ponekoj neozbiljnoj TV-emisiji, kako bih preko nje odašiljao svoje smrtno ozbiljne poruke, jer su mi Tuđmanovi mediji milostivo zatvorili vrata.

Sve u svemu, kompletno lažan portret moje ličnosti i rada, koji, kako vidim, savršeno nekritično preuzimaju i još neki ljudi širom zemlje Srbije. Zato vas molim da ove retke objavite u vašim novinama, jer mi svakako nije u interesu da se u Srbiji stvara pogrešna slika o meni, koliko god da sukob između naših naroda traje i dalje, i ko zna kako će završiti. Jasno mi je da je Miloš Vasićbesan zbog kritike koju su u Hrvatskoj doživeli provokatori iz srpskog nedeljnika „Novosti“, koji su se narugali hrvatskim svetinjama, pa u svojoj frustraciji čak otvoreno huška današnji zagrebački režim protiv mene. Neka mu, dakle, posluži kao uteha ovo što rekoh o nemilosti u kojoj se nalazim. A čini mi se potpuno razumljivim da pripadnici srpske nacionalne manjine u mojoj zemlji, koji su se opet osilili, dobiju makar blagu packu za ono što rade misleći da je ponovo došlo vreme za petokolonaške izdaje, secesionističke krajine i konstitutivne narode. I na kraju, izuzetno nefilosofskim tonom, Vasićme naziva „suklatom“ koja „balega“, zove me „to“, čak me, groteskno, označava „budalom“. Ja sam objavio desetak knjiga, mislim da su vrlo dobre i važne, i nisam u toj oceni usamljen. Objavio sam, na više jezika, nekoliko hiljada filosofskih, političkih i književnih tekstova. Iza mene je i određeno političko delo, koje će, verujem, u Hrvatskoj na pravi način da bude vrednovano u sledećem razdoblju. A gde je opus bata-Miše Vasića, naravno, ako zanemarimo uboge člančuljke kao što je ovaj o kome pišem?