Zakazano ubistvo

P { margin-bottom: 0.21cm; }Čak i ovako agencijski šturo, ova vest zvuči više nego strašno. Kad joj se doda i parče konteksta, da je tog dana po podne u Čačku trebalo da se odigra obična fudbalska utakmica domaće ekipe i Zvezde, da bilo kakve takmičarske tenzije nije bilo, da odnose klubova ne drma nikakva zla hipoteka, lako je zaključiti da tragično završeni „zakazani“ sukob huligana nije imao ni onu izmišljenu, takozvanu vezu sa fudbalom.

Fama o nasilju „u vezi sa sportom“ protiv kojeg se treba boriti parcijalno, jer ono može biti po sebi „posebno“, te i „posebno štetno“, samo je još jedno, u nas uobičajeno, nazivanje stvari pogrešnim imenom. Sa, nažalost, vrlo često baš ovakvim tragičnim posledicama. Nazivati „navijačima“ huligane, dilere, reketaše, ubice i potencijalne ubice, osobe sa više desetina krivičnih prijava, više je nego licemerno i opasno. Pomenuti D. B. koji je na tuču poneo nož, upotrebio bi ga i u drugoj „nefudbalskoj“ prilici, u kafani, na ulici.

Možda je i suvišno podsećati da su „navijači“ zapalili beogradsku džamiju, američku ambasadu u Beogradu i još nekoliko ambasada uzgred, u više navrata razlupali centar Beograda i glave policajaca, novinara i „ostalih“, i zbog Kosova, i zbog Karadžića, i zbog Parade ponosa, i iz drugih „neklupskih“ razloga. Pa i Saveznu skupštinu i zgradu Televizije 5. oktobra, što su uzeli za kredit na koji se rado pozivaju, sve vreme ga arče i donekle zbog njega i preživljavaju kao „navijači“.

Bolećivost države prema svim gadostima koje prave „navijači“ ishodi iz još nekoliko izvora. Neki od vođa „u privatnom životu“ bili su ili još jesu u obezbeđenju političara, uticajnih javnih ličnosti, radili su ili rade za stranke „najteže terenske poslove“ plakatiranja i zastrašivanja. U klubovima oni smenjuju trenere i uprave, disciplinuju igrače, kad treba šamarima im dajući na znanje značaj „dresa koji nose“. Bolećivost države prestaje samo kad neka slika protrese želudac prosečne srpske majke i domaćice, kao onomad ona na kojoj je iz anonimnosti izašao Uroš Mišić i druga sa linčovanjem francuskog državljanina, i ne traje duže od bilo kojeg skandala u srpskom javnom životu. Borba protiv nasilja je, bez ikakve sumnje, i sistemski, i suštinski, i dnevni posao države i njenih organa. Čak i kad su oni u permanentnoj predizbornoj kampanji.