Zašto nisam glasao za Borisa Tadića

Postaje li parlament, čak i u zemljama bogate parlamentarne tradicije, sve više fasada u kojem se samo formalizuju odluke utvrđene izvan njega, prvenstveno u gramzivim isprepletenim centrima finansijske moći? Svode li se izbori sve više na ritual kojim se ne obezbeđuje realna kontrola društvene moći i gube li oni tradicionalnu funkciju zaštite javnih interesa? Koliko god pitanja bila legitimna, parlamentarizam i izbori još uvek su nezaobilazni činilac demokratskog ustrojstva, pogotovo za društva slabe demokratske tradicije, poput našeg.

Protekli izbori u Srbiji, sred dugotrajne ekonomske i moralne krize i raširene apatije, protekli su u znaku skoro istovetnog nadmetanja u nerealnim obećanjima političara. Izvesna novina je bila kampanja „belih listića“. Potekla iz razočaranih građanskih krugova, inicijativa je pretendovala da kazni političke partije i njihove lidere i suoči ih sa gubitkom demokratskog legitimiteta. Nema sumnje da su neki od pokretača inicijative iskreno verovali da će „belim listićima“ probuditi savest političara. Čini se naivno. Kampanja je potom dobila i druge impulse, koji su proizvod starih slabosti ionako slabašnog građanskog sloja. Reč je o pojedinačnim sujetama i pretencioznostima, neretko o častoljublju i nadmetanju u moralnom čistunstvu, o sklonosti ka bespogovornom arbitriranju, pa i sektašenju, o bavljenju samim sobom.

Možda je kampanja nekima umirila savest, jer nisu birali „manje zlo“, ali teško da je ma i za jotu uznemirila savest političara. Umesto buđenja savesti političara, izazvala je dodatnu konfuziju i rđave međusobice u ionako sujetnim građanskim krugovima. Ne sporim nijedan u kampanji kritički stav o žalosnom stanju Srbije i neodgovornosti prvenstveno vladajućih političara. Ipak, na izbore sam izišao i glasao za „manje zlo“. Saglasan sam sa stanovištem verovatno najvećeg znalca srpske političke kulture, Latinke Perović, kad razložno govori, da ne parafraziram, da Srbija nije onakva kakvu je vidimo u željama, nego onakva u kakvoj realno živimo. Treba će dosta vremena i velikog strpljenja da se približi idealu onih koji su pokrenuli kampanju „belih listića“. To će tražiti, nažalost, i lične moralne kompromise, ma koliko bilo gadljivo biranje „manjeg zla“. Zadugo će to još biti naša jedina alternativa.

Izašao sam na izbore i u prvom i u drugom krugu, ali u drugom krugu nisam glasao ni za jednog predsedničkog kandidata. Kako živim u Novom Sadu, na drugi krug izbora sam izašao da bih glasao za poslanika pokrajinskog parlamenta po većinskom sistemu. Za radikale, zvali se sada naprednjaci ili kako god, za Nikolića, zbog teških političkih hipoteka, ne mislim nikada glasati. Prozirnim pokušajem da kompromituje parlamentarne izbore zbog navodne krađe, pokazao je svoju nepromenjenu radikalsku ćud i na kocku stavio građanski red i mir Srbije. Srećom, providnost manipulacije je bila očita i građani su ostali mirni. Izbegnuti su mogući neredi i haos u zemlji još uvek krhke stabilnosti.

Zašto nisam glasao za Tadića?

Predizborna poseta Višegradu u društvu Kusturice i Dodika, ma koliko bio svestan da je biranje „manjeg zla“ zadugo naša jedina smislena alternativa, crvena je linija koju nisam spreman da prekoračim. Među brojnim toponimima zločina u BiH učinjenih pod srpskim, dakle i mojim znamenjem, Višegrad se po monstruoznosti zločina posebno izdvaja. U kućama su spaljivani živi ljudi, žene i deca. Suđenje vođama egzekutora u Hagu, braći Lukić, kod nas je na našu sramotu, prošlo skoro nezapaženo. Nismo se suočili sa težinom greha, težinom zločina, nismo se zapitali o našoj političkoj i moralnoj odgovornosti. Izbegli smo da se pogledamo u ogledalo.

U gradu u kojem pristojne ljude zbog učinjenog zla podilazi jeza, više se sa merakom ne mogu zapevati prelepe sevdalinke „U lijepom starom gradu Višegradu“ ili „Prođoh Bosnom kroz gradove“. Umesto hodočašća pokajanja, ćutnje i stida, umesto otvaranja kakvog memorijalnog kompleksa, gradi se nekakav fantomski Andrićgrad. Skaradno. Bešćutno i izvan svih moralnih skrupula. I to uz pomoć, kako mediji izveštavaju, i Srbije. Učestvovati u tom skaradnom činu je prelazak crvene linije koja tera na otklon od njezinih aktera. Ne priliči to kandidatu za predsednika demokratske Srbije, koji se izvinjavao za zlo učinjeno drugima za proteklih ratova.

Kako nakon ovog neshvatljivog gesta radi predizbornih političkih poena, gledati na ranije izjave izvinjenja? Kako dati glas kandidatu za predsednika republike, kad je na strašnom mestu strašnim povodom, u društvu čoveka koji je na mitingu pred razbijanje Beograda i paljenje stranih ambasada 2008. godine, građanske kritičare nacionalizma nazivao miševima? Nije li čitav morbidni projekat u Višegradu, uz materijalnu pomoć Srbije, dodatno ruganje žrtvama i trpanje zločina u bezdan zaborava?

Dizanje Srbije iz greha devedesetih je teško i mučno. Oni koji politički budu istrajni da je usprave, moraće nažalost praviti moralne kompromise. Ipak, postoje crvene linije koje se ne mogu prelaziti. U protivnom, sve opet završava kao farsa.