Ruska destabilizacija Ukrajine, aneksija Krima i sve krvaviji sukobi na njenom istoku, opasno su ugrozili odnose između političkog Zapada, kome Srbija geografski pripada, a politički formalno teži, i Rusije. Srbija navodno pokušava da u sukobu ostane neutralna ali to pokazuje tako što ni o čemu nema stav. Ovo je loše i za položaj Srbije na spoljnopolitičkom planu, ali dugoročno na unutrašnjem planu, jer se javnosti ne predočavaju sve činjenice i ne nude ni strateški funkcionalno ostvarivi odgovori kako dalje. Umesto toga igra se na male goliće, reaguje se, a ne ide događajima u susret. U jeku spomenutih tenzija Srbija je najavila i počela da realizuje intenziviranje saradnje u oblasti odbrane sa Rusijom. Srbija je bila jedina zemlja iz Evrope na nedavno održanom tenkovskom biatlonu u Rusiji.
U Velikoj Britaniji će se uskoro održati još jedan samit NATO. Njegovi zaključci i preporuke imaće posledice i na region Zapadnog Balkana pa i na Srbiju, htela to ona ili ne. Oni će napraviti novi okvir u kome će se Srbija kretati i na svom evropskom putu (ako je Vlada Srbije još uopšte spremna da nas u tom pravcu vodi). Iako članstvo u NATO nije obavezan uslov za članstvo u EU kako se to oportuno ovde ponekad protura, zajedno sa pričom da je glavna dobit od članstva dolazak stranih direktnih investicija, za Srbiju bi bilo višeznačno korisno da postane članica NATO. Evo nekih razloga:
Uvodna odredba Severnoatlantskog sporazuma definiše koje principe, uslove i standarde država aspirant za članstvo treba da postigne kako bi postala članica NATO. Između ostalih od budućeg člana se očekuje da je „odlučna čuvati slobodu, zajedničko nasledstvo i civilizaciju svojih naroda, zasnovanih na načelima demokratije, individualnih sloboda i prava, da žele podsticati stabilnost i blagostanje na severnoatlantskom području“, te da će „doprinositi daljem razvoju mirnih i prijateljskih međunarodnih odnosa jačajući svoje otvorene institucije, promovišući bolje razumevanje načela na kojima su zasnovane te institucije, stabilnost i blagostanje.“ Države članice NATO, ali i partneri, preuzimaju na sebe izvestan broj dalekosežnih političkih obaveza, kao što su: zaštita demokratskog karaktera društva, podržavanje i očuvanje principa međunarodnog prava, ispunjavanje obaveza koje proističu iz Povelje UN, Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Helsinškog završnog akta i međunarodnih sporazuma o razoružanju i kontroli naoružanja. Takođe, država se obavezuje na suzdržavanje od pretnji ili od upotrebe sile protiv drugih država, poštovanje postojećih granica, te rešavanje sporova mirnim putem. Biti u društvu takvih zemalja i funkcionisati na domaćem i međunarodnom planu na ovim principima treba da bude glavni razlog zašto Srbija treba da postane punopravna članica NATO.
Dosad zemlje članice NATO-a nisu vodile međusobne ratove. Istorijsko iskustvo nam nudi jake dokaze da članstvo u NATO i njegovo proširenje vodi ka istorijskom pomirenju (Francuska, Nemačka), stabilnosti i demokratizaciji članica (Španija, Grčka, Portugal). Učestvovanje u funkcionisanju u NATO kroz sistem konsultacija ohrabruje strane koje su u konfliktu (Turska i Grčka, Mađarska i Rumunija) da pronađu rešenje mirnim putem. U uslovima za NATO proširenje definisanim nakon Hladnog rata uvedeno je da svaka zemlja pre nego što postane punopravna članica mora rešiti probleme sa susednim zemljama. Kad zemlja postane članica, međusobno poverenje se postiže kroz transparentnost vojnog planiranja i prilagođavanja vojnih snaga kolektivnoj odbrani. Podignuti su i neki drugi standardi za članstvo kao što su borba protiv korupcije, organizovanog kriminala, unapređenje pravosudnog sistema, unapređenje efikasnosti institucija, sposobnost učešća u NATO vođenim operacijama, transformacija oružanih snaga i sl. Ako se koristimo istorijskim analogijama, ubrzano proširenje NATO-a na postjugoslovenske zemlje značajno bi doprinelo dugoročnoj stabilizaciji i širenju demokratije u ovom regionu. Imajući u vidu teško breme ratno-zločinačkog nasleđa, ekonomskih sankcija, komandne ekonomije, objektivno i subjektivno usporene demokratizacije, očito je da je za Srbiju proces evropskih integracija nužan, ali ne i dovoljan da bi se sprovele sve potrebne reforme, pogotovu one iz sistema bezbednosti, kadrovske i organizacione. Zato je, takođe, potrebno da Srbija postane i članica NATO.
Autorka je predsednica Centra za evroatlantske studije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
